петак, 27. март 2015.

Sa druge strane prolećne katarze ili Beograd i njegova deca


Koliko je samo jako juče Beograd zasijao. Koliko je neustrašivo raširio svoja pluća tako da su se mogla prebrojati sva rebra. Verovatno i sami znate da lepota boli u jednakoj meri u kojoj zasenjuje. Beograd je bio strašno lep. Zastrašujuće. Beograd je bolestan. Teško bolestan, mislim da umire. Mislim da je jučerašnji dan bio njegova poslednja želja. Rodiće se on ponovo, rađa se svakog proleća, to je odlika metropola, samo više neće biti moj. Neki drugi mladi ljudi će ga držati za ruku u trenucima izdisaja.

Šetala sam juče sa njim dugo i sretala sam ljude. Divne, zastrašujuće divne mlade ljude. Da nisam bila mamurna, verovatno ništa od toga ne bih primetila, morile bi me brige, zaslepljivali "problemi". Juče sam sakupljala rasute moždane ćelije i primećivala mlade Beograđane, i koliko su samo isti kao grad u kome žive. Urbani kao Sava Mala ali na svoj način, liče na Berlin ali nisu Berlin. Oštećeni su i rastrzani. Prošlost ih truje i kači im se za rukave i nogavice, budućnost ih bezobzirno gura unapred kao rulja na ulasku u autobus za obećano nepoznato. Preplašeni su kao i svoj grad, ali to ne pokazuju. Mnogo se boje. Konstantno su na raskršću, konstantno osećaju snagu, krv u venama, ušće dveju reka, i konstantno zapravo stoje, sve je tu ali nikako da se poleti.

Beograd je taj grad koji je mogao da bude Berlin ali niko nije verovao u njega. Njegovi mladi ljudi su njegova deca koja nekako moraju sad verovati u sebe same, nekako moraju pronaći to zrno sunca. Juče je Beograd raširio svoja pluća da bi ga pronašli u skrivenim budžacima. Tragajte i dišite, prelepi i preplašeni.

Da sam mogla da se uzverem na neku zvezdu juče i gledam ga iz daljine sigurna sam da bih videla kako su pluća ovog grada disala u istom ritmu sa svojom decom. Juče su se nadisali. Juče bi Kami bio ponosan na svoje male Sizife i na to kako pronalaze novu snagu i novu nadu, za kotrljanje u negde. Za kotrljanje.   

Juče sam sa ljudima koje sam srela u razgovoru nacrtala kartu sveta. Latinska Amerika, Kina, Kanada, Dubai. Niko nije kukao, niko nije pretio svojim odlascima, samo smo se igrali zrelosti. Samo smo se smejali kao stari poznanici na sahrani neke drage osobe, neobjašnjivo, osmeh koji govori – drago mi je da smo tu u ovom usranom trenutku, ne treba ništa drugo reći, razumemo se. Stežem ti ruku. Grlim te. Nastavljam dalje. I zapravo, nije stvar u tome ko će otići a ko ostati. Otići će sposobni, a ostati pesnici, tako je svet uvek funkcionisao i na dalje će. Stvar je u tome da smo zbunjeni, i saterani u ćošak, da smo umorni, i da smo prokleto prelepi u svom tom raspadanju.

Prelepi, uprkos tome što niko ne veruje u nas.  

I to je neko morao da kaže. 

уторак, 03. март 2015.

Sa druge strane ponižavanja ili zašto je jako bitno podržati štrajk prosvetnih radnika


Budući da dolazim iz jedne profesorske porodice, više je nego očigledno zašto me katastrofalan tretman prosvetnih radnika dotiče. Verujem da vam je informacija o njihovom štrajku u nekom trenutku radnog dana proletela kroz radar i da ste pomislili – ah prosvetari, svako malo pa štrajkuju, igraju se školice. Stvari su ovoga puta znatno drugačije. Osim što su im smanjene plate za po 10% kada i svima, osim što se na školstvo oduvek i gleda kao na poslednju rupu na svirali (a svako ko je gledao seriju The Wire, zna koje su posledice takvog tretmana), oni bivaju kažnjeni zbog želje da očuvaju kakvo tako dostojanstvo svog poziva. Dok profesori na fakultetima apsolutno nemaju problem sa platama, a boga mi ni sa dostojanstvom jer bolje fiksna plata pa makar i štancovali diplome, isto tako im ne pada na pamet da se imalo solidarišu sa ljudima koji se po celi dan bakću sa velikom količinom hormonalno razuzdanih mahom zapuštenih - adolescenata. Adolescencija je ključna reč ovog teksta. Jer ono što se trenutno dešava je zapravo jedno adolescensko iživljavanje vlade i premijera Vučića, hormonalno najnestabilnijeg od svih, time što te bezobrazne profesore, te užasne neradnike, kažnjava sa još 30% smanjenja plate, jer se verovatno seća kao da je bilo juče kako ga je profesorka pred svima prekorila a njemu došlo da polomi stolicu, klupu i besno zalupi vratima. Šta oni ima da se bune, ima da rade svoj posao, pa makar i za džabe tu su ionako samo da pridikuju nama malo vatrenijeg duha.

Već duže vreme me izjave premijera podsećaju na neke ljude sa kojima sam išla u srednju školu, mada se mora imatu u vidu da sam išla u Gimnaziju "Sveti Sava", epicentar mediokriteta zaljubljenih u vandalizam. Podseća me na jednu osobu konkretno. U pitanju je osoba kojoj je moja karakterom slaba razredna sve praštala pod izgovorom da je čudnog karaktera i da lako plane. Osoba koja je bez imalo stida lomila stolice, palila klupe i jednu sitnu ženu koja je predavala latinski gađala sitnišem sve dok je nije doveo do suza kada joj je metalna novčanica prozujala pored glave zakucavši se u tablu. Osoba koja je uvek bila nezadovoljna ocenama, a pogotovu kada je konačno krenula da uči i radi. Tada je očekivala da sa oduševljenjem, aplauzom svi dočekuju njegovo napredovanje. Osoba koja je od autoriteta poštovala jedino stroge naci profesore od kojih je profesor istorije zapravo bio otvoreno arijevski nastrojen govoreći učenicama koje se nisu slagale sa njim – šta si ti neka Nataša Kandić, a da te učenice nisu ni znale ko je pomenuta osoba. U pitanju je osoba koja se opametila tek negde pred kraj gimnazije kada je shvatila da je u stvari jako mačo takođe i biti dobar student, da bi se uglavio na dobar posao i da bi jednog dana bio na poziciji moći kako bi mogao na druge načine da ponižava ljude. Ta osoba je naravno upisala privatni pravni fakultet rešeći da nadalje gazi preko leševa i svoje silovateljstvo sprovodi na drugačije načine. Svaki put kada se sretnemo umesto laganog razogovra ni o čemu, ja od njega slušam kako napreduju lestvice u njegovom CV-iju i kako se penje za po jednu stepenicu više, i sve mi u potekstu poručuje, a vidim ti si kao neki intelektualac, pa evo i jasam. Palio sam klupe pa šta, ali evo vidi, sad ću i ja kao ovi ozbiljni ljudi, odelo kravatu i čuku na ruku. Uh kako ću da postanem bitan i sa diplomom pa onda opet naokolo da ponižavam ljude, i pogotovu te profesore, tu stoku, pa šta dolaziš u školu ako uspe da te rasplače jedno malo paljenje klupa ili gađanje metalnim kovanicama. Ako mi drugi pošteno zarađujemo za 'leba, misliš li ti da mene baš zabole za manjine u zemlji i njihova prava, ima i oni tamo da drve jedno te isto i da ćute.


Sećate li se onih divnih stogih a pravednih profesora u srednjim školama? Onih čijih se lekcija i dalje sećate. Onih koji su vas inspirisali, onih koji su se trudili na razne načine da vas izvedu na pravi put, da vas zaintrigiraju dovoljno da i vi pronađete vašu strast koju ćete pratiti. Sećate li se onih ljudi koji su bili najglasniji na demonstracijama devedestih? E pa čuvajte to sećanje, jer takvih više neće biti. Takvi su oni kao moja majka koja će radije umreti od gladi nego da je ponižavaju. Činjenica da se nemo slažete sa takvim tretmanom govori samo da vam nije stalo do osobe koja će brinuti o vašem adolescentu onda kada vi ne možete jer ste na poslu koji će ona poštovati. Ostaće samo mučeni mini Verbići, oni koji će ćutke stajati pored table i plakati što se nad njima sprovodi nasilje. Samo će ovoga puta biti iz svih smerova, i od adolescenata u klupama i od adolescenata na vlasti.