петак, 27. март 2015.

Sa druge strane prolećne katarze ili Beograd i njegova deca


Koliko je samo jako juče Beograd zasijao. Koliko je neustrašivo raširio svoja pluća tako da su se mogla prebrojati sva rebra. Verovatno i sami znate da lepota boli u jednakoj meri u kojoj zasenjuje. Beograd je bio strašno lep. Zastrašujuće. Beograd je bolestan. Teško bolestan, mislim da umire. Mislim da je jučerašnji dan bio njegova poslednja želja. Rodiće se on ponovo, rađa se svakog proleća, to je odlika metropola, samo više neće biti moj. Neki drugi mladi ljudi će ga držati za ruku u trenucima izdisaja.

Šetala sam juče sa njim dugo i sretala sam ljude. Divne, zastrašujuće divne mlade ljude. Da nisam bila mamurna, verovatno ništa od toga ne bih primetila, morile bi me brige, zaslepljivali "problemi". Juče sam sakupljala rasute moždane ćelije i primećivala mlade Beograđane, i koliko su samo isti kao grad u kome žive. Urbani kao Sava Mala ali na svoj način, liče na Berlin ali nisu Berlin. Oštećeni su i rastrzani. Prošlost ih truje i kači im se za rukave i nogavice, budućnost ih bezobzirno gura unapred kao rulja na ulasku u autobus za obećano nepoznato. Preplašeni su kao i svoj grad, ali to ne pokazuju. Mnogo se boje. Konstantno su na raskršću, konstantno osećaju snagu, krv u venama, ušće dveju reka, i konstantno zapravo stoje, sve je tu ali nikako da se poleti.

Beograd je taj grad koji je mogao da bude Berlin ali niko nije verovao u njega. Njegovi mladi ljudi su njegova deca koja nekako moraju sad verovati u sebe same, nekako moraju pronaći to zrno sunca. Juče je Beograd raširio svoja pluća da bi ga pronašli u skrivenim budžacima. Tragajte i dišite, prelepi i preplašeni.

Da sam mogla da se uzverem na neku zvezdu juče i gledam ga iz daljine sigurna sam da bih videla kako su pluća ovog grada disala u istom ritmu sa svojom decom. Juče su se nadisali. Juče bi Kami bio ponosan na svoje male Sizife i na to kako pronalaze novu snagu i novu nadu, za kotrljanje u negde. Za kotrljanje.   

Juče sam sa ljudima koje sam srela u razgovoru nacrtala kartu sveta. Latinska Amerika, Kina, Kanada, Dubai. Niko nije kukao, niko nije pretio svojim odlascima, samo smo se igrali zrelosti. Samo smo se smejali kao stari poznanici na sahrani neke drage osobe, neobjašnjivo, osmeh koji govori – drago mi je da smo tu u ovom usranom trenutku, ne treba ništa drugo reći, razumemo se. Stežem ti ruku. Grlim te. Nastavljam dalje. I zapravo, nije stvar u tome ko će otići a ko ostati. Otići će sposobni, a ostati pesnici, tako je svet uvek funkcionisao i na dalje će. Stvar je u tome da smo zbunjeni, i saterani u ćošak, da smo umorni, i da smo prokleto prelepi u svom tom raspadanju.

Prelepi, uprkos tome što niko ne veruje u nas.  

I to je neko morao da kaže. 

1 коментар: