субота, 23. август 2014.

Sa druge strane fiktivnog

Tih dana joj se posebno dopadala fraza "držati glavu iznad vode" mada nije znala gde ju je pokupila, u pesmi sa radija ili iz neke od serija koje je volela. U tim sapunjavim trilerima gledala je strastvene nadljude kako podležu raznim emotivno profesionalnim pritiscima, ali je na kraju svake bila neka pouka, neki topli monolog, suze, zagrljaji. Ti ljudi su bivali bolji iz epizode u epizodu. Bilo je i glasno izgovorene ljubavi. Na to su je i kupile te serije od početka. Retki su bili filmovi i serije u kojima su likovi pokazivali toliku količinu saosećanja i požrtvovanosti za nekog drugog. Time se hranila. Sa svakim završetkom epizode, doduše, dešavala joj se ista stvar. Par minuta velike neprijatnosti u kojoj bi se vratila u realnost koja bi joj tada delovala skučenije nego što je možda bila. Kao da je preživljavala neke minijaturne napade panike ukoliko ipak ne bi kliknula na "watch next", za šta je retko kad imala vremena. Isti takav osećaj imala bi i nakon što bi, u realnosti, uspela da se ubaci u neki profesionalni mod u kom je bila užasno efikasna, sabrana i radna nekoliko dana u nizu ali bi joj se onda desilo blago posrnuće. Kao neki zamor samo mnogo opasniji jer se javljao uz glas koji ju je ubeđivao da je još uvek slaba, nedorasla, nezrela, da treba da se izvrne na leđa i pravi se da je mrtva jer je sav taj njen trud i rad, sabranost samo privid koji uvek pukne kao mehur od sapunice. Kao nakon kraja epizode, samo u njenom okruženju nije bilo ni približno toliko saosećanja i požrtvovanosti kod ljudi koji su je okruživali. Bilo je ljubavi, ali realna ljubav je toliko gušća, teža i drugačija od onih iz serije, skoro pa neprepoznatljiva. U realnosti, umesto akcije bilo je samo pregršt aktivnog agresivnog pričanja u prazno, mračnih predviđanja, kukanja... 

***
Poluprazan autobus je rikao dok ga je vozač nemilosrdno terao uzbrdo, u njemu je vladala tišina i neprijatni pogledi. Žene su se držale za torbe, muškarci okretali glavu. Stajala je naspram dva čoveka, oslonjena na vrata na dnu stepenica dok su se njih dvojica pravili da je ne primećuju. Jedan je imao mantil preko ruke i pre nekoliko trenutaka bespotrebno ju je gurao na ulazu.

"Pa dobro, brate, da li si realan?", pitala ga je. Dva čoveka iako razdvojena, sada su se pravila da pričaju.
"Kapiram, majke mi i to je neki posao, nije vam lako. Ima svoje rizike, često vas verovatno i tuku. Nekada džabe i radite, nekada bude premija. Ali ovakav amaterizam? Pa u pizdu materinu. Sigurno se bavite ovim poslom dovoljno dugo da shvatite neke stvari. Još i u timu radite. Pa ne, stvarno, je l' vam treba poslodavac da vas grdi da bi bili bolji? Pa valjda kradete za sebe au pizdu materinu?"
Jedn od njih ju je mrko pogledao na reč "krađa" ali ona nije primetila.
"Nikakva koncentracija, o zdravoj pameti da ne pričam. Ko se još gura u praznom autobusu sa jedne strane dok ti se drugi čovek trlja o torbu? I to sa torbom, pa i to se vežba valjda. Prvo proceniš o kakvoj se torbi radi. Jeste ovde nema kvaku, al' duboka je čoveče, a novčanik na dnu. Pa kako da ne osetim kad mi je nečija ruka u torbi do lakta?", nastavila je svoj traktat na zaprepašćenje svih prisutnih. Lopovi su izašli na sledećoj stanici silazeći na druga vrata. Ona se popela i sela u jedno od onih zasebnih sedišta. Par trenutaka je sedela nemo i nepomično osluškujući žamor u pozadini a onda je krenula nekontrolisano da plače. Ako je prethodnih dana držala glavu iznad vode sada se davila u sopstvenim suzama. Tužna je to realnost u kojoj ne mogu ni da te opljačkaju kako treba.

петак, 15. август 2014.

Otvoreno upozorenje svim državnim organima odgovornim za kulturu, radnicima u kulturi i onima koji se tako predstavljaju




"U kasnijem periodu antičke civilizacije moć i kultura su bili razdvojeni, moć je pripadala ogrubelim vojnicima a kultura nemoćnim Grcima, većinom robovima." – "Istorija zapadne civilizacije", Bernard Rasel

"Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze." – Beseda na gori, Jevanđelje po Mateju 5.13

Ja sam osujećena radnica u kulturi, sprečena da izvršavam svoju dužnost, da živim i radim vođena ispravnim vaspitanjem i verom u veće dobro. I zbog toga mi je neopisivo žao. Učena sam da ne odustajem i borim se svoja uverenja, za lepotu, plemenitost, umetnost, ali bojim se da je bolest u ovom društvu metastazirala i u poslednje i po meni najznačajnije redove odbrane. Volim svoju zemlju ali je pitanje vremena kada ću iz nje otići jer vidim kako polako metastazira njena suština, kako so ove zemlje bljutavi.

Ali nije ni najmanje bitno šta će biti sa mnom kao pojednicem, mnogo je važnije shvatiti zašto su kultura i umetnost poslednji bastion odbrane od puta ka propasti.
                                                      
Srbija je, u najmanju ruku, čudna zemlja, naopaka, ali nekim čudom ona je opstajala i imala, pored svojih mračnih, i svoje svetle trenutke. U ovom ludačkom sistemu, razdešenom po pravilima logike i razuma, neke stvari ipak koliko toliko funkcionišu. Često bih pomislila da je u pitanju nekakva kosmička magija. I zapravo jeste, ali nije kosmička, već ona koju nose ljudi. Oni koji imaju osećaj za kulturu, oni koju su vaspitani, oni koji se hrane lepotom i veruju u plemenitost. Iako tako zvuči, u pitanju nije nikakva apstraktna kategorija u pitanju su obični ljudi. Na primer oni koji ostaju na poslu kada su svi drugi otišli, iako zbog toga neće biti dodatno plaćeni, jer postoji nešto u njima što ih tera da rade za "veće dobro". To su ljudi koji savesno i maksimalno rade svoj posao iako im često izgleda da su usamljeni u tome i za sebe misle da su budale, međutim, postoji nešto u njima što ih na to tera. To je ta magija koju sam spomenula i ona ima svoj koren - nalazi se u kulturi i umetnosti.

Daleko od toga da će ikada postojati to savršeno društvo uređenje, da će ti ljudi biti lideri, da će to biti podrazumevana većina, neće, kao što ni so ne čini 99% ove planete, oni će biti ta tiha ali više nego značajna manjina. Oni će biti ti koji održavaju ravnotežu u socijalnom ekosistemu i verovatno će zauvek biti robovi, ismejane lude. Oni će biti budale koje ostaju. Ali oduzmite im i to poslednje u šta su verovali, degradirajte kulturu, bacite umetnost na kolena, ugasite taj mali ali značajan plamen koji se odupire naletima vetra i naći ćete se u mrklom mraku.

To je upravo ono što se u ovoj zemlji dešava. O kulturi i umetnosti sve više se pitaju oni koji je suštinski ne razumeju, oni kojima ona ne predstavlja vazduh koji dišu, oni koji su tu iz koristi. Oni kojima su kultura i umetnost unosan posao i kojima je vrlo udobno u svojoj jagnjećoj koži. Oni koji su možda nekada i počeli sa plemenitom idejom ali su završili kao ništa drugo do njeni makroi. Često zapravo i poželim da vidim svet u kome su hijene dobile svu moć, u kojoj vlada pustoš i krajnja destrukcija, u kojoj su sve budale prestale to da budu, jer možda je apokalipsa jedini preduslov da se počne od početka. Međutim, apokalipsu bih ipak gledala sa razumne distance. Zato ovaj tekst i nije posvećen meni, već predstavlja mali savet neprijatelju.

Kad padnu kultura i umetnost, kada ode i poslednja budala, šta će ostati? Zapitajmo se, da li smo zaista spremni na to?

Iskreno, ne još zadugo vaša,


StrajkAut