петак, 13. јун 2014.

Sa druge strane vrućine ili koga ubijaju klime


Volim da zamišljam kako leti raste promet komunikacije sobnih duhova ljudi koji se ne znaju, ali su usled vrućine pootvarali prozore jedni ka drugima. Možda se zbog te intimnosti koja ulazi i izlazi iz soba zajedno sa zvukovima grada, baš tih letnjih večeri setim svih momaka koji su me nekada voleli. U tim trenucima uspevam da se setim njihovih zaljubljenih telećih pogleda. Tada ih nisam primećivala, mašili smo se nespretno.
Zaista su me nemalo voleli, ali ja nisam bila u sebi, bila sam u izrastanju. Znam da je glupo sada govoriti i hvala i izvini, mada imam potrebu. Neko me je voleo a ja nisam imala pojma šta bih sa tim. Nisam umela da govorim, ni da upravljam sopstvenim telom a njih su lagali da baš tamo neke devojčice moraju biti predmeti njihovog obožavanja. Bilo je tako pogrešno voleti nešto što danas prepoznajem kao suvu neartikulaciju sopstvenosti.
Ali eto, bila je neka ljubav i neka nežnost i neko ovakvo leto. Ta ljubav nije bila ni moja ni njihova, bila je stvorena a zatim i ostavljena – nedirnuta, nepotrošena. Danas verujem da se pretvorila u prašinu i da je ima najviše tamo gde najređe čistimo, na vrhovima ormara i ispod kreveta.  Mislim da sobni duhovi u njoj spavaju sklupčani kao mačke i da ona u tom svom prašanjavom obliku ipak nečemu služi. Znam da je sobni uvek nose sa sobom kada idu u svoja lutanja ali ih ne pitam šta sa njom rade. Nije lepo ulaziti u intimu nečega što smo odavno napustili. Ne pitam puno, zaista, puštam da bez mene postoji taj čitav jedan univerzum u kome svi ti duhovi i njihove prašnjave odore, iako u promenjenom obliku jedva materijalnog, ipak na neki način žive.
Tako gledano – voleti onda nikad nije uzaludno. Voleti i živeti za leto jer tada otvaramo prozore jedni ka drugima.

Budite pažljivi sa klimom, sve ćete ih pobiti.