среда, 31. децембар 2014.

(Van)vremenska


Nova godina svanula mi je veče pre Nove Godine. Upoznala sam majku, za koju sam shvatila da je ne poznajem. Džabe sam po filmovima i literaturi tražila gospođu Dalovej, sve vreme mi je bila ispred nosa. Iza para naočara i bujice reči kojima se kamuflira, a u stvari je jedna mala usplahirena životinjica koja se nikada nikome nije odista pokazala. To mi je i priznala te večeri mog bolovanja kada sam rešila da psihoanaliziram moje odnose sa ljudima oko sebe. Bilo mi je neobično udobno, možda otud želja za tom neotesanom grubošću. Rekla je – Znaš, to mi i Veca kaže, ti toliko pričaš a nikada te nisam čula da pričaš o sebi. I to je tačno. Ne izgleda tako ali ja sam zapravo jako introvertna.
Stoko jedna, pomislila sam i prekorila samu sebe - nikada nisi bila dovoljno hrabra da se usudiš na bliskost sa majkom. Lako ti je sa ocem kada si odvaljena od njegovog rebra, al'u bliskosti sa majkom se kuju pravi pisci. I ljudi verovatno. Žene makar, ako sebi ikada priznaš da si i ti jedna.

***

Za vreme novogodišnjih praznika osećam posebnu bliskost sa radnicima i radnicama u maksiju i pošti. Mislim da agoniju doživljavamo na sličan način. Mislim da jednako sanjamo o krevetu. Mislim o tome kako znaju da ću im ja dolaziti u posetu i kada ova bujica ljudi protutnji i ostavi ih brutalno iscrpljene. Ali ja ću biti tu da još ljubaznije odgovaram na njihovo ljubazno – Dobar dan.

***
Ovu zimu dočekala sam ranjiva u krevetu, obasuta svetlom lampica sa jelke i nečim što liči na roditeljsku ljubav. Prozori su se ledili, a ja nisam mogla da ne mislim na one ljude koji nemaju krov nad glavom i nešto što liči na roditeljsku ljubav. Uvek sam mislila da se mrazovi pobeđuju brzim kretanjem. Ove godine sam se prestravila od najavljenih minusa. Pomislila sam da je to drugi znak da starim koji primećujem u kratkom vremenskom razmaku. Prvi je bio kada sam se zapravo uplašila starenja. Morala sam majci da ispričam kako sam se osetila kada sam u pozorišnom bifeu videla jednu glumicu kojoj sam se divila pre upisa fakulteta, ona je tad tek bila izašla sa akademije. Gledala sam je kao omađijana. I dalje je bila veličanstvena, ali sa određenim naporom. Sazrela je. Ja sam sad ta klinka koja je tek izašla sa akademije, ona je nešto drugo. Nešto malo starije.
Majka me, prirodno, nije razumela, pokušala je da mi objasni da treba da koristim kremu za lice, da se sređujem i šminkam i generalno cenim i koristim to što sam sad tako mlada i vitalna jer će to da prođe. Ona nije razumela... Nisam ni ja razumela... Ali nešto me je drugo pomerilo te večeri kada sam omađijano buljila u nju. Valjda taj njen napor, i ne samo njen, osmotrila sam ubrzo sve žene u prostoriji. I sve su bile veličanstvene, ali su se sve i trudile, da imaju neku pojavu. Da ne priznaju vreme.


Znači i ja ću tako jednog dana, pomislila sam, misliti o svojoj umetnosti i o stanju svoje kože ravnopravno. A bila sam ubeđena da mi ništa nikada neće biti preče od moje  umetnosti.  




Нема коментара:

Постави коментар