субота, 23. август 2014.

Sa druge strane fiktivnog

Tih dana joj se posebno dopadala fraza "držati glavu iznad vode" mada nije znala gde ju je pokupila, u pesmi sa radija ili iz neke od serija koje je volela. U tim sapunjavim trilerima gledala je strastvene nadljude kako podležu raznim emotivno profesionalnim pritiscima, ali je na kraju svake bila neka pouka, neki topli monolog, suze, zagrljaji. Ti ljudi su bivali bolji iz epizode u epizodu. Bilo je i glasno izgovorene ljubavi. Na to su je i kupile te serije od početka. Retki su bili filmovi i serije u kojima su likovi pokazivali toliku količinu saosećanja i požrtvovanosti za nekog drugog. Time se hranila. Sa svakim završetkom epizode, doduše, dešavala joj se ista stvar. Par minuta velike neprijatnosti u kojoj bi se vratila u realnost koja bi joj tada delovala skučenije nego što je možda bila. Kao da je preživljavala neke minijaturne napade panike ukoliko ipak ne bi kliknula na "watch next", za šta je retko kad imala vremena. Isti takav osećaj imala bi i nakon što bi, u realnosti, uspela da se ubaci u neki profesionalni mod u kom je bila užasno efikasna, sabrana i radna nekoliko dana u nizu ali bi joj se onda desilo blago posrnuće. Kao neki zamor samo mnogo opasniji jer se javljao uz glas koji ju je ubeđivao da je još uvek slaba, nedorasla, nezrela, da treba da se izvrne na leđa i pravi se da je mrtva jer je sav taj njen trud i rad, sabranost samo privid koji uvek pukne kao mehur od sapunice. Kao nakon kraja epizode, samo u njenom okruženju nije bilo ni približno toliko saosećanja i požrtvovanosti kod ljudi koji su je okruživali. Bilo je ljubavi, ali realna ljubav je toliko gušća, teža i drugačija od onih iz serije, skoro pa neprepoznatljiva. U realnosti, umesto akcije bilo je samo pregršt aktivnog agresivnog pričanja u prazno, mračnih predviđanja, kukanja... 

***
Poluprazan autobus je rikao dok ga je vozač nemilosrdno terao uzbrdo, u njemu je vladala tišina i neprijatni pogledi. Žene su se držale za torbe, muškarci okretali glavu. Stajala je naspram dva čoveka, oslonjena na vrata na dnu stepenica dok su se njih dvojica pravili da je ne primećuju. Jedan je imao mantil preko ruke i pre nekoliko trenutaka bespotrebno ju je gurao na ulazu.

"Pa dobro, brate, da li si realan?", pitala ga je. Dva čoveka iako razdvojena, sada su se pravila da pričaju.
"Kapiram, majke mi i to je neki posao, nije vam lako. Ima svoje rizike, često vas verovatno i tuku. Nekada džabe i radite, nekada bude premija. Ali ovakav amaterizam? Pa u pizdu materinu. Sigurno se bavite ovim poslom dovoljno dugo da shvatite neke stvari. Još i u timu radite. Pa ne, stvarno, je l' vam treba poslodavac da vas grdi da bi bili bolji? Pa valjda kradete za sebe au pizdu materinu?"
Jedn od njih ju je mrko pogledao na reč "krađa" ali ona nije primetila.
"Nikakva koncentracija, o zdravoj pameti da ne pričam. Ko se još gura u praznom autobusu sa jedne strane dok ti se drugi čovek trlja o torbu? I to sa torbom, pa i to se vežba valjda. Prvo proceniš o kakvoj se torbi radi. Jeste ovde nema kvaku, al' duboka je čoveče, a novčanik na dnu. Pa kako da ne osetim kad mi je nečija ruka u torbi do lakta?", nastavila je svoj traktat na zaprepašćenje svih prisutnih. Lopovi su izašli na sledećoj stanici silazeći na druga vrata. Ona se popela i sela u jedno od onih zasebnih sedišta. Par trenutaka je sedela nemo i nepomično osluškujući žamor u pozadini a onda je krenula nekontrolisano da plače. Ako je prethodnih dana držala glavu iznad vode sada se davila u sopstvenim suzama. Tužna je to realnost u kojoj ne mogu ni da te opljačkaju kako treba.

Нема коментара:

Постави коментар