петак, 15. август 2014.

Otvoreno upozorenje svim državnim organima odgovornim za kulturu, radnicima u kulturi i onima koji se tako predstavljaju




"U kasnijem periodu antičke civilizacije moć i kultura su bili razdvojeni, moć je pripadala ogrubelim vojnicima a kultura nemoćnim Grcima, većinom robovima." – "Istorija zapadne civilizacije", Bernard Rasel

"Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze." – Beseda na gori, Jevanđelje po Mateju 5.13

Ja sam osujećena radnica u kulturi, sprečena da izvršavam svoju dužnost, da živim i radim vođena ispravnim vaspitanjem i verom u veće dobro. I zbog toga mi je neopisivo žao. Učena sam da ne odustajem i borim se svoja uverenja, za lepotu, plemenitost, umetnost, ali bojim se da je bolest u ovom društvu metastazirala i u poslednje i po meni najznačajnije redove odbrane. Volim svoju zemlju ali je pitanje vremena kada ću iz nje otići jer vidim kako polako metastazira njena suština, kako so ove zemlje bljutavi.

Ali nije ni najmanje bitno šta će biti sa mnom kao pojednicem, mnogo je važnije shvatiti zašto su kultura i umetnost poslednji bastion odbrane od puta ka propasti.
                                                      
Srbija je, u najmanju ruku, čudna zemlja, naopaka, ali nekim čudom ona je opstajala i imala, pored svojih mračnih, i svoje svetle trenutke. U ovom ludačkom sistemu, razdešenom po pravilima logike i razuma, neke stvari ipak koliko toliko funkcionišu. Često bih pomislila da je u pitanju nekakva kosmička magija. I zapravo jeste, ali nije kosmička, već ona koju nose ljudi. Oni koji imaju osećaj za kulturu, oni koju su vaspitani, oni koji se hrane lepotom i veruju u plemenitost. Iako tako zvuči, u pitanju nije nikakva apstraktna kategorija u pitanju su obični ljudi. Na primer oni koji ostaju na poslu kada su svi drugi otišli, iako zbog toga neće biti dodatno plaćeni, jer postoji nešto u njima što ih tera da rade za "veće dobro". To su ljudi koji savesno i maksimalno rade svoj posao iako im često izgleda da su usamljeni u tome i za sebe misle da su budale, međutim, postoji nešto u njima što ih na to tera. To je ta magija koju sam spomenula i ona ima svoj koren - nalazi se u kulturi i umetnosti.

Daleko od toga da će ikada postojati to savršeno društvo uređenje, da će ti ljudi biti lideri, da će to biti podrazumevana većina, neće, kao što ni so ne čini 99% ove planete, oni će biti ta tiha ali više nego značajna manjina. Oni će biti ti koji održavaju ravnotežu u socijalnom ekosistemu i verovatno će zauvek biti robovi, ismejane lude. Oni će biti budale koje ostaju. Ali oduzmite im i to poslednje u šta su verovali, degradirajte kulturu, bacite umetnost na kolena, ugasite taj mali ali značajan plamen koji se odupire naletima vetra i naći ćete se u mrklom mraku.

To je upravo ono što se u ovoj zemlji dešava. O kulturi i umetnosti sve više se pitaju oni koji je suštinski ne razumeju, oni kojima ona ne predstavlja vazduh koji dišu, oni koji su tu iz koristi. Oni kojima su kultura i umetnost unosan posao i kojima je vrlo udobno u svojoj jagnjećoj koži. Oni koji su možda nekada i počeli sa plemenitom idejom ali su završili kao ništa drugo do njeni makroi. Često zapravo i poželim da vidim svet u kome su hijene dobile svu moć, u kojoj vlada pustoš i krajnja destrukcija, u kojoj su sve budale prestale to da budu, jer možda je apokalipsa jedini preduslov da se počne od početka. Međutim, apokalipsu bih ipak gledala sa razumne distance. Zato ovaj tekst i nije posvećen meni, već predstavlja mali savet neprijatelju.

Kad padnu kultura i umetnost, kada ode i poslednja budala, šta će ostati? Zapitajmo se, da li smo zaista spremni na to?

Iskreno, ne još zadugo vaša,


StrajkAut  

Нема коментара:

Постави коментар