четвртак, 17. јул 2014.

Sa druge strane težeg puta

Teži put nije nužno ispravan put. Samo je teži. I to je jedino što se izvesno može reći o njemu. Zašto onda postoje ljudi kojima on ujedino predstavlja i jedini mogući?

Da moj privatni zubar (kod koga idem samo kada kvar poput upaljenog polu-izašlog umnjaka zahteva "the A game") nije toliko sa razlogom skup, išla bih kod njega jednom nedeljno samo da bismo proćaskali. Da mi ispolira duh dok mi polira zube, na primer.

Čekali smo da nam sestra Ljilja donese neku spravicu za snimanje zuba, pošto moj stari snimak od pre 5 godina, kada sam poslednji put kod njega bila, nije uspela da nađe. Na brzka me je ispitao sve o familiji sećajući se imena svakog njenog člana ponaosob. Kako su roditelji, šta mi rade brat i sestra i kakva im je perspektiva. Istina je da priča izuzetno puno i kao navijen, ali svaka mu je zlatna pogotovu što dolazi od čoveka sa tako besprekornim zubima na kome se uopšte ne vidi da ima, pa recimo, preko pedeset i pet godina.  

"Vidi pile, samo ću ti ovo reći. To sam rekao i svojoj ćerki. Idi odavde. Glavom bez obzira. Ne kažem, može i ovde nešto da se ostvari, ali mnogo teže. Znaš zašto? Zato što ovde moraš sve sam. I ne samo što nećeš dobiti pomoć, već će te svi vući na dole. Sve te tužne priče koje ćeš slušati, te zbrini ovoga, te zbrini onoga, te pomozi ovde, te to ti je porodica... I još nešto. Mi smo seljaci. Ali ne na onaj dobar način. Nego nemamo kulturu. Jednostavn ne umemo da živimo, ne znamo kako se to radi. Da poštujemo osnovne stvari. Uf, al' ti krcka to koleno. Je l' vežbaš? Ne valja ti to. Znaš kako ja... Svaki dan idem na vežbe, svaki dan vozim bicikl, svaki dan ustajem tri sata pre posla i iz kreveta pravo legnem u krevet za masažu. Da, kupio sam ceo krevet, ne samo stolicu. Svaki dan sam po devet sati iskrivljen nad pacijentima. I zato, molim lepo, krevet ima kamenje od žada i svako jutro mi ispravlja kičmu. To kamenje se sve ovako vrti i znaš kako lepo radi posao, sve caka caka...", završio je monolog demonstrirajući mehanizam sačinjen od žada.
Sestra Ljilja se pojavila. Obavili smo slikanje. Vratio se brzo sa planom za dalje. Kada sam ga obavestila da nemam vremena da čekam da upala prođe, odabrali smo naravno, bez imalo nećkanja drugi put. Intenzivniji, agresivniji, teži. Nije tu bilo nikakvog prenemaganja, nikakvih bajki, već samo neko podrazumevanje da oboje odabiramo "the A game". Jer kako drugačije i ko još ima vremena da glumi bolesnog pacijenta ili nedoraslog hirurga stomatologije kada oboje moramo da mislimo i na neke druge ljude/stvorenja?

Ceo dan sam pričala o njemu i sutrašenjem zahvatu kao da idem na neku žurku. Da, bila sam uplašena, ali sam se osećala sigurno i odlučno i kao da prosto postoji ta osnovna ravan razumevanja između pacijenta i doktora koja i nije toliko česta u državnom zdravstu, ali ne kažem da je nema. Moja državna zubarka je isto super, kada nije na odmoru, ali mislim da se ipak ne bi usudila da vadi zub pod upalom.

"Znaš za stomatologiju važi da je najdepresivnija od svih profesija. Sa velikom stopom samoubistava." , prokomentarisao je moj dečko neshvatajući u potpunosti oduševljenje tim čovekom.

"Hm, da, ima nečeg jako tužnog u njegovom pogledu", složila sam se, "ali nije Dragan takav, on je neuništiva energija", i zatim odagnala tu mogućnost.   

Ipak, kopkala me je ta ideja da je on, moj super stomatolog, u srži jedna nesrećna osoba. Ne, nemoguće, njemu je samo teško zaključila sam. I on to ne pokazuje, baš kao što je bio maksimalno sabran dok se inatio sa prokletim ukrivo nasađenim zubom, i baš kao što je njegova jedina rekacija na moje solidno podnošenje intervencije bio kratki stisak za rame i ništa više, a ipak dovoljno.  
On samo, iz nekog nepoznatog razloga ide težim putem, ostaje gde jeste, podiže decu, bori se za očuvanje svoje prakse, trudi se da uspostavi kulturu življenja, iako bi kako je rekao, negde tamo imao ordinaciju na tri sprata. I da jeste, on je malo nesrećan, ali to je u redu. Jer je on odabrao da bude srećno nesrećan. U tome se možda krije i cela moja fascinacija sa njegovim likom i delom. Možda on čak nema nikakve veze sa tim što sam ja iskonstruisala u svojoj glavi, ali bitno je da sam konačno prihvatila da je sasvim uredu biti srećno nesrećan.

U redu je prihvatiti srećno nesrećan princip življenja jer tako čovek jednostavno prihvata samog sebe. I nekako, laknulo mi je kada sam to shvatila, baš kao kada sam čula i krckanje koje je označilo da se poslednje parče zuba odvojilo od tkiva. Ja nikad neću biti ta večito vedra i lepršava osoba, često ću raditi protiv sebe, biraću iracionalne dužice umesto racionalnih prečica, usudiću se na "A game" iako je mnogo bolnija od standardne, iz čak sebi nejasnog razloga stavljaću neretko druge ispred sebe. I da biću verovatno blago nesrećna ceo svoj život zbog toga, osim u tim retkim trenutcima kada će mi se sreća dešavati poput poslatog balona sa kiseonikom koji će me ipak podržavati u tome da dišem i preživljavam.

Zašto? Ne znam. Ne tvrdim da je moj teži put bolji ili ispravniji. Ali zasigurno jeste moj i nikada se više nikome zbog njega neću pravdati.

Нема коментара:

Постави коментар