среда, 02. јул 2014.

Sa druge strane kockanja

Zar ne radimo to ceo život, zapravo? Igramo se sa verovatnoćama. Preduzimamo manje i više rizične životne poduhvate najčešće svesni razmere dobitka i gubitka u odnosu na rizik. Održavamo privid da na neki način, "pametnom" igrom ipak možemo da utičemo na verovatnoću povoljnih rezultata.
Zar sam život nije zahtev da sa podeljenim kartama uradimo najviše što možemo, da se kockamo? Naravno, legitiman je izbor ostati zadovoljan početnom pozicijom, igrajući na sigurno iz runde u rundu sve dok točak ne prestane da se vrti. Ali ko želi tako da živi?, zapitao bi se svaki iole hrabriji duh. Nekada to u stvari nije ni hrabrost, nekada je u pitanju nužda. Situacija u kojoj se nalazite u kombinaciji sa instinktom za opstajanje od vas napravi tu za trenutak hrabru osobu, koja će nakon promene situacije morati da nađe način da nastavi da živi sa posledicama svoje hrabrosti. Sve ima svoju cenu, hrabrost ponajviše. Ova vrsta hrabrosti čoveka košta najčešće izobličenja duše.
Kako sve ovo nekako, plemenito i herojski zvuči, zar ne? Pomislio bi čovek da je kockanje samo hrabriji, romantičniji vid življenja. Borba protiv kolotečine, sudar sa silama sudbine. Šmekerski način izgiravanja sistema.
Hrabrost je tako relativan pojam zapravo, i često se meša sa nerazumom i egoizmom. Međutim, nerazumni ljudi imaju pravo biti nerazumni za svoj groš, zar ne? U čemu je zapravo problem?
Problem je najčešće u pitanju – šta je ono što si stavio u zalog? Jer nekako, čovek valjda ipak nije ono često pominjano ostrvo, barem ne onda kada poželi više od svojih mogućnosti, a to se priznaćete neretko dešava. Problem je kada kockar u zalog krene da stavlja ono što nije njegovo ili barem nije samo njegovo a bez dobrovoljnog pristajanja druge strane. Na emotivnu ucenu se u suštini ne može ni pristati ni ne pristati, ona se desi. Uzeću svo poverenje koje imaš prema meni, uzeću u obzir činjenicu da smo prijatelji, da me voliš i želiš mi pomoći. A onda ću, bez da si ti to ikada tražio, da te stavim na test. Na jedan mali emotivno kockarski relerkouster. Zatim i na pravi rolerkouster jer ću osim našeg odnosa uložiti i deo tvog bića – materijalnog, intelektualnog, emotivnog... Budući da sam na tom rolerkousteru ja počeo/la da živim, u tome neću videti ništa pogrešno, ili ću se barem praviti da ne vidim. Jemčim ti da će sve biti u redu, iako to ništa ne mora da znači, a ti samo uživaj u vožnji.


E, u tome leži moj problem sa kockanjem i kockarima. Ne znam ni jednog koji je uspeo da podvuče crtu, ne skrene u pohlepu i ne dokači nekog nevinog na svom putu ka "legendi". Ne znam ni jednog kockara koji nije u dugovima, ali što je još bitnije od toga – ne znam ni jednog koji teret svojih dugovanja može da nosi hrabro i sam sa sobom. U tom trenutku sva ta hrabrost samo nekako sklizne u ono prosto žmurenje pred problemom. I nema više ni turnke od ikakvog šmekerizma, najčešće ostane samo zabluda i kukavičluk.      

Нема коментара:

Постави коментар