четвртак, 22. мај 2014.

Sa druge strane promene žanra

Katarza je jednostavna stvar. Po Aristotelu, gledajući neku predstavu ljudi ne doživljavaju takozvano pročišćenje zbog božanskog umeća pesnika da skuje savršenu dramu već zato što je napravio junaka po sredini, onoga sa kime publika može da se poistoveti da bi kroz njega manje više oplakivala sopstvenu sudbinu. Da strahujući za njega, u stvari strahuje za sebe. Ali, kad se zavese spuste, to se ipak nije desilo nama i osećamo se nekako lakše i izbalansirano. Bili smo humani iz fotelje. Bili smo pasivni posmatrači, publika iz mraka koja pristaje na lošu glumačku igru.

A onda nam se desila promena žanra – država Klitemnestra upala je u publiku da kolje svoje decu, na vratima su nam zakucala Sedmorica protiv TEBE dočekujući nas na koplja. Mnogi oko mene, reagovali su sjajno, brzo, hrabro, suočavajući se akcijom protiv užasa. Nisam heroj, ni čovek od akcije. Ja sam tu i tamo dobacivala maramice nekome ko je na smrt krvario kako bih se osećala bolje iz svoje lože znajući da je Klitemnestri malo teže da se uzvere te prekolje i mene. I tako sam sedela, i gledala u jednu tačku, i razmišljala se – Bože što mi je poznat ovaj žanr– TVOJ ŽIVOT NE VREDI NIŠTA. NULA. NIŠTICA. Kao da ga gledamo na svakih deset do petnaest godina.

Gledamo nabujalu katarzu koja je i previše preskočila rampu i umesto pročišćenja donela paralizu i besmisao. Onu koja mi se smeje u lice: Znaš svi oni ljudi koji su otišli na vreme odavde dok si ti išla u pozorište, e oni su na vreme shvatili da je ovde žanr - tvoj život ne vredi NIŠTA jedan kameleonski žanr koji se nešto baš i ne da iskoreniti kao i da ide u paketu sa nekim podžanrovima.  
Klitemnestra i dalje divlja. Razuzdanija je nego ikad.
Ja i dalje sedim u svojoj stolici. Razmišljam o žanru – TVOJ ŽIVOT NE VREDI NIŠTA i gledam kako se neki mladi ljudi opasno bore da ga demantuju i nekako, u svom tom pokolju u meni se javlja neka nada. Jer ih gledam, i vidim da iz pokolja izrastaju neki novi lideri kojima bih verovala. I neka nova energija koja se ne sme zaboraviti. Vidim ljude koji brane sve ono za šta su se zalagali u teoriji i nekom suludom organizacijom sprovode je u praksu. I mislim da ne smemo propustiti ovaj trenutak da zaista, ali zaista promenimo ŽANR. Ne znam tačno kako, ali mislim da su nas doterali do zida i da nam je to zaista jedina preostala opcija.

Hororična mešavina žanrova NUŠIĆ JE I DALJE AKTUELAN,  TVOJ ŽIVOT NE VREDI NIŠTA, I ŠTA ĆEŠ TAKAV SMO NAROD, će tutnjiti još neko vreme. ALi zaista mislim da ćemo ih zaskočiti kad sve to prođe i zameniti jednim jedinim žanrom –  PO MERI ČOVEKA. Jer jebote, ispali ste takvi ljudi.

Sve vas volim,


S. 

Нема коментара:

Постави коментар