субота, 10. мај 2014.

Sa druge strane ekologije

Opet smo naseli, stalno nasedamo i opet ćemo. Da se razumemo, ja o ekologiji ne znam ništa, u stvari gotovo ništa. Međutim, imam tu osobinu da me nije blam da postavljam neviđeno glupa pitanja i započinjem tako neke razgovorčiće sa svojim prijateljima na koje sam vrlo ponosna a to, sad shvatam, ne govorim često. (VRLO SAM PONOSNA NA SVOJE PAMETNE OBRAZOVANE PRIJATELJE!) Jedan takav razgovor, odigrao se i danas ovog predivnog majskog dana čiji smo pun potencijal iskoristili pored reke. I Begiša možda nema ko zna kakvu arhitekturu, ali je zaista neobično maljav grad u kome su se biljke izborile za kakvo takvo mesto u njemu. (Mislim urbane gradske biljke ipak nisu naivne k'o ove iz unutrašnjosti.) Možda je zbog sve te prirode, a možda zato što je dijagonalno od mene sedela Nada ekološkinja ali začačkalo me je nešto te sam rešila da začačnem po razgovoru, kako sa Nadom tako i sa drugim prisutnima. "Vidi Nado, shvatam da sam debil-laik, i nemoj da se ljutiš, ali ja sad moram da te pitam neke stvari koje će te verovatno iznervirati", rekoh joj. Nadi, preblagoj devojci ogromnog osmeha, širokog čela i sjajnih očiju, (majke mi, oči joj stalno sjaje, ne znam kako) je odmah splasao osmeh, ali je pristala na čačkanje. Valjda sam kao ono dosadno dete koje ne možete da skinete sa vrata, pa mu dopustite da vas jaše, samo da bi posle umuknulo. "Vidi, meni nije jasno kako ste vi, mislim ekologija, dopustila sebi da bude tako kao neki veliki zeleni slon, nešto ogromno i globalno što se stalno spominje, umesto da se infiltrirate na mala vrata i u svakodnevne ljudske živote." Trenutak tišine. "Čekaj, ko su to "vi"?", bilo je njeno prvo vrlo logično pitanje a zatim se i ostatak društva uključio u razgovor. Kada smo konačno rastumačili skrivenu srž mog pitanja i pronašli neki zajednički nivo razumevanja na kome se kapiraju arhitekta - molekularni biolog – pravnik – dramaturg –ekolog već je dosta zanimljivih tema i pitanja bilo pobacano po stolu. Reč ekologija budi više negativnih nego pozitivnih asocijacija kod ljudi u Srbiji, možda i u svetu no to ne znam. Ekologija je često pogrešno shvaćena i ono što najčešće vidimo od ekologije su naravno, ko bi rekao, jeftini marketinški trikovi koji ekologiju upravo koriste kao tog velikog zelenog slona kojim malo paradiraju i onda se na to naravno zaboravi. Posade tri cveta, proizvedu pet ziliona biliona najštetnijih baterija i aj vozdrica. Ekologija zvuči apokaliptično, vezujemo je najčešće za smak sveta i globalno zagrevanje. Ekologija je apstraktna i često se nalazi na platnenom cegeru koji se onda koristi kao modni ukras a ne da se u samoposluzi ne bi uzimale proklete kese! A to je sve jedno sranje tačnije nekorisno đubrivo. Ekologija znači biti pametan i kreativan. Ekologija znači ne biti majmunčija koja ne ume da sabere dva sa dva. Ekologija znači imati integritet i jasan stav, imati muda i raditi stvari na teži način. Eto šta je ekologija. I nema ti tu neke velike filozofije. Da li nama zaista treba Evropska Unija da bismo reciklirali plastičnu ambalažu i zašto je kapital jedne jebene koka-kole jači od brige jedne države za svoju prirodu pa joj dopušta da je ucenjuje i protivi se recikliranju. Zašto ja još uvek pronalazim izgovore umesto da očistim obližnji šumarak i ćošak svog dvorišta u koje se to đubre sliva? I šta da radim sa zilion jebenih plastičnih kutijica u koje mi pakuju suhomesnato a niti pravim kolače, niti imam rodbinu kojoj bih mogla te nepostojeće kolače da šaljem u kutijama. Da ne pričamo o zagađenju vazduha, automobilima i svim blagoslovima koji se nalaze u dve pedale jednog bicikla. Ne dešava se apokalipsa sama od sebe tj to globalno zagrevanje, dešava se jer ti, da baš ti svaki prokleti put uzmeš zilion kesa iz maksija kojima treba samo milenijum da se razgrade, a kako su napravljene da ni ne načinjemo. Znam kasirke su naporne, i po automatizmu ti turaju hranu u kese, ali veruj mi, sa vremenom se naviknu. Apokalipsa čuči u tvom i mom dvorištu i prokleto smo nekreativni ako pod hitno ne nađemo način za sve te kutijice od suhomesnatog. Na kraju krajeva potpuni smo beskičmenjaci ako koci ne pokažemo srednji prst i ne izdejstvujemo recikliranje plastične ambalaže nekako. Eto. Rekoh, laik sam, ne znam puno, al' ovo mi nekako deluje logično. Puno logičnije od toga kad Novak mlatara metlom po bilbordima sa pride prilično diskutabilnim sloganima.
Odoh da zalijem cvetak, vozdrica. 




Нема коментара:

Постави коментар