четвртак, 06. фебруар 2014.

Sa druge strane fiktivnog ili lek protiv pred i post izbora u tri koraka

Iskreno, koliko od vas je danas osetilo današnji dan na svojoj koži. Vlagu u nozdrvama, sunce za vratom i odlivanje otopljenog snega?
Ne bih ni ja da mi se punjač od laptopa nije nepovratno pokvario što me je nateralo da odem na sajt kupujem prodajem a zatim i lutam najdonjim Dorćolom u potrazi za izvesim Goranom i njegovom radionicom u kojoj između ostalog valja kineske punjače.
Hodam ja tako ulicom Mike Alasa, prolazim pored masivne farbare, nizom zgrada u arhitektonskom stilu brutalizma, sa druge strane šibaju kamioni i znanje da je reka tu negde bilzu, reka kao još jedan od puteva za transport sirovina na kojima su rečni kamioni – teretnjaci. Pronalazim Gorana u prašnjavom izlogu jedne od zgrada, sa zarđalim rešetkama preko izloga i crvenom jabučicom koja svetli zakačena na staklu ne bi li nešto odalo znak života. "Da sajt kupujem prodajem ima svoj prostorni pandant onda bi to bio donji Dorćol.", pomislila sam a zatim nastavila da razmišljam koji deo grada bi bio instagram itd.
Sopstveni pravac mog razmišljanja me je zapanjio dok sam se u povratku klackala u busu. Sišla sam iz autobusa kod pijace, otrežnjena iskrenim pijačnim životom koji se odvijao pored mene, rol viršla od 60 dinara nikad nije imala začudniji ukus, mimoze su bile žuće. Gledala sam u prave boje koje nisu bile ni nalik drečavoj ispranosti sa ekrana i to me je čudilo. Shvatila sam - virtuelno je postalo toliki deo mene, da ne samo što je okupiralo moje vreme već želi da okupira i moju realnost. Moja realnost postaje digitalna. Ako to već nije postala.
Kada sam, međutim, iz eksterijera ušla u enterijer pošte, nisam mogla a da se ne mašim fejzbuka čekajući u redu. Kao Alisa u zemlji digitalnog čuda propala sam kroz piksele. Izmestila sam se iz onog reda u neki drugi svet, u neko izopačeno roršahovo preslikavanje života koje se nalazi na ulicama. Uletela sam u fotografije, linkove, članke i reči, reči, reči, reči, reči, reči, ka drugoj reči reči reči reči pa slike, pa slike koje se pomeraju pa dugmići, pa ceo jedan rolerkouster. Ja se samo vozim, i vrištim i ama baš ništa mi nije jasno.
Nekada sam mislila da razaznajem formu od sadržaja, levo i desno, da mogu da napravim odmak, pronađem ugao, ali više mi ništa nije jasno, gledam u spinove spinovanih spinova, ne znam da li je Vudi Alen pedofil i zlostavljač ni šta sad da mislim o njegovim filmovima, ni da li je nešto što je krenulo kao bunt protiv cenzure sad već strateški korak protivnika i gde se u stvari ukrštaju mačevi marketinških kompanija i vodeni pištolji njihovih šegrta.

Ratuje se zapravo naveliko, odavno, samo je tek eskaliralo bojnim otrovima, pucaju naslovi i svaki je grđi od grđeg u svim oblastima. Čitam novinski tekst predivne koleginice, na primer i obradujem se reči patriotizam, jer mi je vratila prava na tu reč, pre toga su mi je oteli i dali je ovima što pale kontejnere. Meni je neko uspeo da oduzme pravo na pojam???
O čemu god da se radi pojaviće se mišljenje većine, pa manjinsko mišljenje mišljenja, pa još manjinskije mišljenje mišljenja, pa će jedan kritičar, analitačar, intelektualac, drugog da hvata za reč kao za gušu, pomešaće se sarkazam i ironija u pakleni tornado tasmanijskog đavola iz Spejs Džema, a monstrumi će ipak dobiti basket na kvarno.

Ja stojim u onoj pošti, i pre nego što ću platiti račun za telefon, shvatam – sve je otišlo dođavola. Jer taj hororični haos, takav, krojiće moju budućnost, i sve će to popucati po nekoj drugoj realnosti koja se ogleda u dinarskoj ceni po litri ulja.

I rešila sam da nikome više ništa ne verujem. Da zatvorim tu digitalnu promaju, da je ne slušam i ne gledam. I da za mene postoji samo jedna realna realnost. Ona koji vidim kroz drveni (sa akcentom na pravu fizičku materiju) ram prozora, onaj što će ispucati, što slabo dihtuje i treba mu farbanje. U realnu realnost pijace, prljavih ulica, čizama čiji su đonovi ispucali, rol viršle za 60 dinara i žutih mimoza. Realnost će da bude đubre u mom dvorištu i moj komšija. Realnost će biti komplikovana i siva ali na moj način, viđena mojim sopstvenim očima. I posedovaće boje dobijene prelamanjem svetla a ne tačkastu prevaru.

Glasački listić biće beo papir sa nužnim najmanjim zlom na njemu i nadom da to možda, nekada, u utopiji u kojoj je realnost ponovo realna, to neće morati da bude tako. 

Нема коментара:

Постави коментар