недеља, 12. јануар 2014.

Sa druge strane večitog sukoba ili diskretni šarm latnentnog prezira


Drugi dan slave je i ja sam sa svojim roditeljima u gostima kod prijatelja. Ta činjenica, osim poštovanja verskog običaja koji se oslikava u jednoj obilnoj trpezi, govori da se nalazim u filtriranom krugu ljudi. Iako će moj lični unutrašnji rat koji vodim sa starijim generacijama pa tako prvenstveno i sa mojim roditeljima uvek izbijati u vidu jednog latentnog prezira, ja moram priznati da su ljudi sa kojima su moji roditelji u kontaktu, uključujući i njih, ljudi koji nikada nisu ništa ukrali, koji nisu kriminalci, koji nisu profiteri, korumpirani niti kompromitovani ljudi i koji su u manjem ili većem nivou obrazovani. Sve ovo su činjenice koje se na generalnom nivou ne ističu dovoljno. Koje se u stvari ne ističu uopšte. Postoje dosta takvih ljudi i ja ih znam, i oni će zauvek, nepravedno sa sobom vucarati taj pridev "mali", to su navodno ti "mali" ljudi.

Ali ja u stvari ne želim o tome da govorim, niti će mi ikada u životu pasti na pamet da prema roditeljskim generacijama osećam nešto drugo do latentnog prezira ma koliko veliko mali taj meni generacijsko nepripadni čovek bio. To osećanje se može prepisati nezrelošću ili čak i hendikepu, bojim se da će nezrelost dugo potrajati. Moj slavski okršaj za izvesnim visoko poštovanim gospodinom zauvek ću pamtiti kao jedan od vrednijih iskustava koji su moj latnetni prezir ustoličili i ukorenili u samu srž mog bića.

Dotični gospodin, pojavio se tek krajem večeri sa svojom drugom, ili trećom po redu suprugom, što ću kasnije iz razgovora saznati. Saznaću to, i da je operska pevačica. Gospodin je uneo neku energiju sa sobom, zajedno sa tišinom, kao znak da se nasilan razgovor ne mora sprovesti. Ja sam, doduše, taj čudan osećaj prepisala mojoj percepciji njegove užasno nezgrapne okrugle figure koja je odavala utisak da je u sobu ušao okrugli ukras za jelku. Neobično okrugao čovek sa ćelom na okrugloj glavi koja je to dodatno pojačavala. Ali nije se nosio kao smešan okrugao čovek već kao čovek koji  i pored svoje konstitucije ulazi sa ubojitom spremnošću da očara okolinu, verovatno na isti način na koji je osvojio svoju suprugu dovoljno inteligentnu da mu u intelektualnoj raspravi bude sparing partner ali nikada i onaj koji će ga izazvati na nekakvu vrstu nadmetanja. Nikada nadmetanje, samo sledbeništvo.
Naš dijalog, odvijao se neobičnom dinamikom. Preko priče o depresiji njegove ćerke na koju sam se nadovezala komentarišući sopstveno iskustvo sa pomenutim poremećajem, zaključili smo da smo u neku ruku kolege. Uskoro je usledilo demonstriranje moći u polju poznavanja situacije u domaćoj kinematografiji gde je gospodin izvadio iz rukava ozbiljne štihove na sto. Nisam sigurna da li je u pitanju bio njegov glas ili sitne zacakljene oči iza stakala kockastih naočara, ali nešto me je uvuklo velikom silinom u taj razgovor. Nakon što sam bila usisana, razoružao me je direktnošću koja se najbolje oslikala njegovom izjavom da smo mi mladi svi skupa jedna generacija idiota, a zatim me je ponizio količinom demonstriranog znanja. U tom trenutku smo već prešli na polje grčke filmske umetnosti o kojoj nisam znala ništa osim savremenog pravca autorskog filma. A zatim je u pozitivnom kontekstu spomenuo desničarske struje u Grčkoj koje su po njemu zaslužne za očuvanje te zemlje od komunizma, te je uspostavio paralelu sa Frankovom vladavinom u Španiji. Napravila sam krucijalnu grešku i svojom facijalnom gestikulacijom stavila do znanja koji bi moj iskreni odgovor na to bio. Gospodin mi je održao mali čas istorije komentarišući dodatno, da mi to čak neće ni naplatiti. Saslušala sam ga, primajući sve rečeno sa velikom dozom obazrivosti, ali sam ga slušala i sa velikom dozom poštovanja.
Malo po malo, nakon što je uspostavio dominaciju u prostoriji, i zadobio teleće poglede verne publike u kojoj sam samo još ja tu i tamo sumnjičavo gledala za razliku od moje majke, obznanio je da je on osnivač jedne od paravojnih jedinica koje su delovale na ratnom području devedesetih godina. Obznanio je to sa nostalgijom i setom u glasu, kao što stari pričaju o vremenima kada su bili mladi. Obznanio je to sa ponosom jer je čvrsto verovao u spostveno viteštvo u takozvani romantizam koji je iznova i iznova ponavljao kao mantru kako bih shvatila da on nije bio vođa jedne od tih kriminalističkih zločinačkih paravojnih jedinica. Bio je rat i on je sledio svoj unutrašnji nagon. Zbog toga je ponosan i zbog toga je sa ženinog telefona morao da prikaže sopstvenu sliku u uniformi.
Ako se setite moje uvodne rečenice, setićete se šta sam napisala o prijateljima mojih roditelja, i čvrsto verujem da on spada u tu grupu. Iako sam lično bila impresionirana tom spoznajom, iako  me je opila ta priča o njemu koji sa sahrane svog prijatelja a po povratku iz Amerike, odlučuje da ode na ratište da bi ljudima čiji su sinovi na ratištu mogao gledati u oči, da bi mogao da teši izgubljenu decu i bude im elokventna zvezda vodilja, mozak među siledžijama, harizma u rovovskom blatu, nešto je u meni konstantno tu opijenost i kočilo.
"Znaš, takvi ljudi mene zanimaju, ta opijenost, ta romantičarska spremnost da se umre.", rekao je u određenom momentu.
Ali u svoj toj priči, nešto je u meni, detetu zatupljene generacije idiota moralo da kontrira. Moralo da mu poruši sneška, da mu ne dozvoli samozadovoljnost i izazivanje autoponosa koji je očigledno bio cilj celog tog razgovora.
"Kako god", rekla sam, "u pitanju je muški pricnip. Za mene uniforma nikad neće biti simbol nečeg dobrog."
"Pa dobro, ti se udaj za ženu", rekao je šaljivo.
"Oženiću muškarca, dvoljno emotivno osvešćenog da ćemo deliti mišljenje o uniformi."

Razgovor se tu završio. Uz najsrdačniji pozdrav, i ukazano poštovanje sa moje strane, krenuli smo kući. Dugo se u kolima raspravljalo o tom čoveku, i mene je još uvek žuljao kao kamen u cipeli. Dok su drugi pričali, gledala sam kroz prozor, i kao što to obično biva, u sebi sam govorila sve ono što sam tek van njegovog prisustva poželela da mu kažem. To je verovatno osećaj koji njegova ćerka, ostala u senci zanosne priče o viteštvu i disciplini njegove vojne jedinice, preživljava svakog dana.
Te reči bi glasile ovako:

-         Sere mi se. Onako duboko mi se kenja od vašeg lamenta nad prošlošću, i bojim se da je najromantičnije u celoj toj ratnoj priči, najprostija činjenica da si nekada bio mlad. I to je sve. Nekada si bio mlad, nekada si mislio da ćeš promeniti svet. Ali nisi, napravilo se još veće more govana. Govana u kojem plivam ja, i tvoja ćerka, i ostala gomila retardiranih idiota.  Možda nije lepo što ne poštujemo svoju prošlost i što nam se baš kenja od četnika i partizana, niste vi bačeni u tranzicioni svet korporativnog živog blata u nastanju. Ako smo retardirani vi ste nas takvima napravili. Ako smo nesposobni vi ste nas takvima napravili. Ako smo nepismeni vi ste nas takvima napravili. Ako smo nadrkani vi ste nas takvima napravili. Ako ne umemo da primimo kritiku, vi ste nas takvima napravili. Vi i vaši romantičarski snovi, koji su se pretvorili u izgubljene bitke, u brodove koji tonu a sa kojma niste ostali da se utopite. Naprotiv, vi ste kao utešnu nagradu samima sebi, napravili decu da vam skidaju misli sa poraza i da se čudite njihovom sunovratu u propast jer se lakše podnosi od sopstvenog. E pa kenja mi se od toga. I još jednom da ponovim.

-         AKO SMO RETARDIRANI VI STE NAS TAKVIMA NAPRAVILI, AKO NE UMEMO DA PLIVAMO TO JE ZATO ŠTO PLIVAMO U VAŠEM MORU GOVANA. 



Нема коментара:

Постави коментар