петак, 24. јануар 2014.

Latentni prezir, možda je posledica straha od smrti u 5 i 30

U 5 i 30 jutros, probudila sam se kao da me je neko priključio na život i trenutačno, pomislila na smrt koja se nalazila u polu mraku u plavoj zori koja je nagoveštala međusvetove. Gledala sam u florescentne brojeve budilnika – 5 i 31, ja buljim, budna sam, i sve oko mene je ništa. Ne želim da osećam svo to ništa koje osećam. Ne želim da sam budna, a oči kao zaleđene srednjevekovne kapije nad vodenim bedemima – zaglavljene su na pola.
Izašla sam iz sobe, oca nije bilo. Otišao je da prošeta psa. I njih su budile smrti u 5 i 30, zato on nikada nije propuštao lepotu jutra a ja nisam znala kako se to radi. Pre nego što ću ponovo zaspati, kuče je došlo u moj krevet sito i prošetano, sada je tražilo još samo ljubav.
Kada se sledeći put budem probudila, plašim se, smrt će me pitati zašto sam toliko glupa, i nasmejaće mi se krezubo, tako da shvatim - o tome ne vredi razmišljati.


Oce neće biti u susednoj sobi, možda će još samo kuče da mi se petlja oko nogu, ako budem imala sreće.   

Нема коментара:

Постави коментар