недеља, 20. октобар 2013.

Sa druge strane druge strane


Ok, zečevi su brza hrana, ali ja sam pas, džukela.
Mene jedu samo u Kini.
Mada, ponekad, ja sam kralj kojem niko ništa ne može.
 Jer jebiga, rediteljki jednoj dala sam dušu na tacni - da je nahrani,
(ona mnogo ume da voli)
A reditelju drugom žuč u kesi, da je ispije,
(u tome je najbolji).
Rekla je meni Jela: gubimo mi bitku, krvavo, jednu za drugom, jednu za drugom,
jednu za drugom, jednu za drugom, ali rat je naš.
I rekla je meni Jela, Balkan je to, bolan, epika.
Zato sam od prve plate objavila zbirku pesama,
(jer se zna prioritet),
od druge legalizovala sve kose krovove našeg potkrovlja i platila struju,
vakcinisala kuče, majku poslala u Berlin,
ocu kupila cipele, babi pelene,
a sebi uplatila vožnju, da mogu da odem, kad to poželim
i u pizdu lepu materinu.

Pas sam, džukela, mada ponekad

Ja sam kralj kojem niko ništa ne može.

Preživela sam jednu očevu maniju, pa jednu depresiju, pa jednu maniju,
pa jednu moju depresiju,  i tri imaginarna skakanja sa tornja
Avalskog, al' Jela moja kaže: Ako neka, i treba da boli.

Ja klimnem glavom, pa odemo svaka u svoj ćošak
da odigramo pubertet ponovo, kao Ian Krstić, neobuzdano.

Kralj sam, i pas najvoljeniji,
grle me sve šume durmitorske,
umivaju gorske oči i suze najlepšeg dečaka.
Više se ne bojim.
Na kraju krajeva, za sve ono što se ne može,
za sve to postoji bluz.

Gde ti staneš, ja ću popiti,
Što ti ne sjebeš, ja ću sjebati,
al' ću onda sve ponovo, lepo i od nule.

Za ostalo ne brini:

*Its been a hard days night And Ive been working like a dog.









недеља, 13. октобар 2013.

Sa druge strane Miholjskog leta

*Miholjsko leto - Odnosi se na povratak leta, kada mu vreme nije, na toplo i prijatno vreme, krajem septembra i početkom oktobra.


Bilo je savršeno, toliko da je poželela da umre.

Pred samo leganje u krevet, pred samu zimu, pred vetar i snegove, jer je još uvek toplo u njegovom krevetu samo u majici, pred san, tako je iskreno bila zaljubljena u taj dan, da je poželela da je smrt, o kojoj nikada nije mislila ništa posebno, osim da je neshvaćena, da je ta smrt uzme za lice, kako bi i on to činio i jednostavno je poljubi. Da joj uzme poslednji dah, isisa ga na slamčicu, slasno, da sve stane, da ispare zajedno, (jer valjda se smrt i vezuje za druga agregatna stanja) i da to sutra ne dođe. Nije videla drugi način na koji bi mogla da otera to užasno, jezivo dosadno sutra. To sutra, delovalo joj je kao iritantna svrakolika tinejdžerka koja nadasve nepristojno i  glasno puca žvakaću gumu sa mirisom jagode i deterdženta.

Bilo je savršeno, jer im je jesen, tačnije to Miholjsko leto dopustilo da budu prljavi i da budu oni. Dopustilo im je da imaju i to dvorište koje je, sa starim nameštajem koji su izbacili iz stana, ličilo na cigansku čergu. Dopustilo im je da imaju, jer oni kad imaju, oni su najbolji domaćini. I sve bi da daju. Dopustilo im je da se smeju, dok ih je ona gledala kroz roštiljski dim pečenih paprika, misleći – "Ovako izlgeda funkcionalna porodica. Ovo je taj osećaj, taj dobar osećaj čvrstog stiska ruke i šapata kroz kosu, šapata koji kaže – mala, ej."

On nije bio lud, već svoj – jesen, njegove jajčane boje iz ateljea i lakirano drvo akustične rezonantne kutije njegove gitare, postali su jedno. A ni ona, ni ona nije bila nervozna, jer iako bude bio lud, ovo su prijatelji, jesen je žuto crvena i dala im je svima dovoljno vina. Ova jesen je luda, i ona pokazuje kako se daje, a mi to znamo, mi možda ništa ne znamo, ali to znamo.  

I sve je ok. To je bio dan, kada je sve bilo ok. Kada je mačak Lav tri puta uporno bežao iz komšijskog dvorišta jer su ga privlačili cvrčeći sokovi i mirisi koji su ga vukli za brke. Ona ga je tri puta vratila komšiji, a komšija, debeli Italijan, sa dva debela bernardinca i ćerkom joj je tri puta rekao hvala, na tri različita jezika.

To je to, zlatna jesen, zapravo, to je ljubav prema debelom komšiji Italijanu, i kompulsivan poremećaj u kome puni džepove kestenjem kao da je univerzalna svetska valuta kojom se kupuju kuće u zabačenim krajevima. Zlatna jesen je, u stvari, taj pijani umetnik, koji je konačno, dok je još tako savršeno pijan, zadovoljan sobom. Nepobediv sam, rekao bi, nesvesno natežući i onu čašicu, onu što će da prevagne, ipak još tu jednu, za konačni patos i padanje na kolena, baš tad, kad je bio tako siguran da ima, baš to nešto, kad je zaiskrilo, pre nego što su mu izmakli tepih pod nogama. Kao noć koja pada, kao san koji joj dolazi na oči, a ona zna da je samo san, ne i smrt koju je poželela da je počešlja, najnežnije, i umiri nemuštim šapatom.

Jer ta zlatna jesen, koja je ljubitelj izobličenih stvari, kesetnja, zelenih mozgolikih loptica, čupavih opni, iskrivljenog lišća, zbog nje njihovo potkrovlje ima smisla. Njihovo potkrovlje je odabrano, jer će oni od zime sačuvati sve te knjige, monografije umetnika i notne sisteme od vlage. Oni su odabrani. Baš njihovo potrkovlje, gnezdo, ono je hram i njihova je sveta obaveza, da barem jednom u godini, zagrle taj život i da ga vole kao pijani umetnici sa tlom koje igra pod nogama, kako se sve te knjige ne bi loše osećale i kako bi mogle obuzdati svoju grižu savest koju osećaju, a osećaju je često.

Svaki put kada u potkrovlju zahladni i svaki put kada se u tom istom potkrovlju nema. Svaki put kada se dva profesora osećaju kao dva psa, i svaki put kada se prerasla štenad prave da je to sigurno za nešto dobro, uf, tada se sve te knjige najviše stide. Jer njima, knjigama ništa ne fali. One su na toplom, ali tim ljudima, njima fali da se ne brinu za sutra, i fali im da nekada mogu i na lakši način, da mogu i široke ruke...  


Samo nije ovo priča o tome, nego priča o letu, Miholjskom, onom pred zimu, kada se živi u boji, i kada se daje, kao da je poslednje. Kada je toliko dobro, da se i poželi da jeste poslednje.