недеља, 15. септембар 2013.

Sa druge strane samostalnosti



Leži na raspalom trosedu, čija su sva tri dela koja ga čine rastavljena tako da pola leži, pola u njemu propada. Ali prija joj propadanje, ovih dana, tiho smireno propadanje.
Radila je puno prethodnih meseci, bez pauze, i iako bi mnogi njeni vršnjaci iskoristili tu poziciju da odu od kuće, ona ostaje ležeći na tom razbucanom propadajućem trosedu u njihovom potkrovlju i prijaju joj.

Nije verovala da će ikada tako razmišljati, ali zbog nečega ona uopšte ne želi da ode od kuće. Ne može zamisliti da nakon iscrpljujućeg posla dođe u prazan stan, da ne miriše neko jelo, da ne čuje glasove. Ne druže se oni ništa posebno, ne glume familiju, ali opet, nakon iscrpljućeg dana, kada legne u krevet ostavlja vrata sobe otvorena da ipak zna, tu su, tamo ima nekoga.

Možda je samo nestabilna. Možda od trenutka kada ju je majka odlepila od tog istog kreveta, uplakanu, i odvela kod stručne pomoći, možda mora da zna da će je neko uvek odlepljivati od tog kreveta u trenucima kada ustajanje ne izgleda kao opcija.

Ali nevezano za te teške priče, tog dana pružila se u dnevnoj sobi slušajući sestru i majku o tome kako ima brkove, kako je glupa što ne izbeli zube, kako je njen mitiseravi nos uvreda za ženski rod... Smatrala je to simpatičnim ali kada su majka i sestra krenule da prave raspored kad koja nosi koje cipele, morala je napustiti prostoriju. 

U sobi je zatekla ćaleta. Ležao je na krevetu i šmrcao.
- Šta ti je? , pitala je
- Srećan sam.
- A, ok. , rekla je i sela za komp.

U tim trenucima joj se činilo da na svetu ne postoji emotivnije osobe od njenog oca. U to, šta više, čvrsto veruje. Nije se upuštala u razgovor, iscrpelo bi je, ali ga je slušala zagledana u ekran.

-         Znaš, svi mi polažemo ispit u stvari. I mi ćemo ga položiti.
-         Mhm.
-         Kad ti i ja odemo u taj starački dom. Teška je ta starost, i ta smrt, a treba biti čovek. Ja tako nekad budem nervozan, i padnem na ispitu. A njoj i mala pažnja prija, danima je pričala o kesi bonbona.
-         Srđane, ne padaš ti nikakav ispit. Stvari su sjebane. Jebiga.
-         Mala, to su te na toj dramaturgiji naučili da psuješ.
-         Ne, razumem te, to je strašno, ti se trudiš ali ona je preteška.
-         Smrt je to. Oni su tamo svi na ivici.
-         Pa dobro, glupo zvuči, ali smrt stvarno nije najstrašnije što može da ti se desi.
-         Kako nije? Smrt je večna samoća. Do Vaskrsenja naravno. Ali pre toga, večna orgomna apsolutna samoća.  Razumeš?

Nije ništa odgovorila. Taj najveći večiti strah od samoće, koji dele, uvek će ih vezivati jače nego bilo koji dnk-a. Savršeno je razumela o čemu priča, ali kako tako ušmrcanog na tom kauču da mu kaže... I šta da mu kaže?

Uzela je basketaru i izašla iz sobe.

-         Vidimo se ćale, ići ću sutra sa tobom kod babe., dobacila je na izlazu.

Sestra i majka su joj usput dobacile da izgleda kao klošarka. To joj je prijalo. Izašla je na kratko, na koš, i negde između reketa i trojke, na šutu sa polu-distance postalo joj je savršeno jasno  - nigde ti ne ideš. Uostalom, treba položiti ispit.