субота, 31. август 2013.

Sa druge strane kokakolizacije ili zveketavi zvuk šupljeg patriotizma


Malo je i očigledno reći da prezirem novu reklamnu kampanju "Koka kole", ali dosta dugo sam je prezirala iz pogrešnog razloga, jednostavnog razloga – gomila idiota će zapravo da se slika sa tim i taguje k'o ludo, te će za dž dobiti kampanju u vrednosti od tri biliona američkih dolara.

Ono zvog čega zaista treba da je mrzim je srpska zastavica koja se pojavi na kraju svakog spota sa nekom šupljom frazom da su određeni broj godina sa nama.

E sad, šta ja imam protiv jednog nacionalnog obeležja. Baš ništa, ali imam sve protiv sledećeg – iskoristićemo sve njihove resurse zarad našeg profita, ali neka, evo im zastavice i šajkačice neka se osećaju kao da tu i dalje ima nešto njihovo, kao da su deo tima, mi sve to tako zajedno, partnerski, osim što mi uzimamo profit a oni ono resto što padne sa stola na pod.

I zato su tu nahovane reklame za deterdžent sa nekom dečijom stokom koja proždire ćevape, zato je tu AIR SERBIA u svim našim bojama koja je zapravo arapska kompanija, zato imamo srbendačke reklame svih piva iz Apatinske pivare koja je deo američke kompanije. Jer nema veze, neka nam ga debeljuca koji poliva prasetinu pivom kao oličenje gurmanstva, zna se kome u celoj priči ide krtina a kome da glođu kosti.

Ima kompanija kojima međutim taj neki kvazi etno momenat ne ide u prilog jer im je Srbija kao tržište mala pa bi se oni proširili na ceo Balkan te će mrvu po mrvu, kao GAZPROM što izgurava NIS, graditi univerzalan brend sporo ali precizno te će to biti jedna vrednosna veličina iznad svakog etno sitničarenja.  

Suštinski, najbolje bi im odgovaralo da se Jugoslavija ponovo ujedini, jer se sada ne bismo imali oko čega zavaditi budući da ništa zapravo više nije ničije a eto ti ga jedno tržište solidne veličine. Al' dobro, znaju da nam je to bolna tema pa ne insistiraju. Marketing još uvek ne počinje sa muzičkom temom "Maršala Tita".

E, eto, "ukratko" zašto mrzim "Koka kolinu" reklamu, i sve druge uostalom. Tržište, ekonomiju i marketing kao takav. Čitav ljudski poredak i ljudsku vrstu, ali da ne skrećem sa teme.   

Dakle, patriotizam očigledno nije da gineš da tvoje fabrike i tvoje kompanije budu najbolje u regionu, patriotizam je da mašeš obeležjima, jedeš ćevape i radiš za stranca. Jer jebiga Srbi, nisu više ta vremena kad on tebe sabljom a ti njega buzdovanom, zemlje se danas osvajaju malo drugačije.  

недеља, 04. август 2013.

Sa druge strane pomirenosti



Teško buđenje pratila je natopljena posteljina, suva usta i sećanje na čudan san. Radilo se o pomirenosti.
U snu, koji kao da ju je pripremio za otvaranje očiju. San o pomirenosti.
Ali taj udar, buđenje sa spoznajom da se nalazi u dubokoj suvoj žutoj travi, daleko od zvuka soli u prevrtanju talasa, taj udar je bilo ono sa čime se trebalo miriti.
Žega, tišina i minimalni pomeraji lišća. "Tu sam, gde sam, jara titra iznad asvalta, tu sam gde sam. Tu sam, gde sam i požutela nepokošena trava povod je za lepo.", mislila je. 
Kasnije tog dana, osećanje je još bilo tu.
Šerlok je dahtao, duboko, opružen pod klimom. Otac je slušao muziku koja je ispunjavala prostor njihove kapsule. Hladan vazduh iz klime i Glen Guld. Majka je rešavala ukrštene reči. Čulo se kuckanje po tastaruti iz sobe pored. Talog tuge koja nije uznemiravala ni malo, nego se nekako ispijala celog dana, poput osvežavajućeg pića koje to nije, pratila ju je celog dana. I osećaj iz tog apsurdnog sna koga se sećala fragmentarno.
U snu, stariji sedi čovek, ušao je u trolejbus. Seo je na mesto preko puta koga su bila još dva. Pokazao je neznancima svežanj papira i promrmljao – sve ovo da bi mi rekli da imam rak. Bio je besan. U sledećoj sceni, međutim, oni su stajali na stanici i ona mu se obratila. "Gospodine, čula sam da umirete a vaše karirane pantalone su zaista nešto izvanredno. Da li biste mi ih dali?" Uz pantalone dobila je i dokumentaciju o bolesti. Čovek je u gaćama prelazio ulicu odaljavajući se.
Bio je tako realan, taj san, sve je bilo stvarno i velika želja da uzme pantalone umirućeg čoveka i uverenost u logiku tog gesta. Jer šta uopšte čovek u takvom stanju može da uradi osim da skine pantalone, pređe ulicu i nastavi dalje?