субота, 23. фебруар 2013.

Sa druge strane futura



Sara Radojković, bila je vrlo nezgodna starica. Svi koji su očekivali da će na kraju svog života završiti sama sa mačkama, nisu bili u pravu samo u delu sa mačkama. Umesto neprimerenog broja kućnih ljubimaca imala je sobu posvećenu njenom pokojnom haskiju, i veliku biblio-videoteku. Njen odnos sa tim predmetima bio je sličan kao onaj koji su druge starice imale sa svojim ljubimcima. Mazila je i grlila knjige, i neretko pričala sa njima. A da, imala je i unuku koja se zvala Mardžori. Adoptiranu unuku, za koju je jednostavno znala da će se dobro uklopiti u njeno malo carstvo prigušenih svetala i čudnih mirisa. (Ona nikada nije umela da kuva, ali je kao Mardžorina baka ipak preuzela tu obavezu na sebe. Mardžori je radila sve ostalo.)  
Izbegavala je suvišni kontakt sa spoljnim svetom. Mardžori je načelno bila zadužena za njen privatni p.r. Gđa Radojković je od svog doma zaista napravila autonomnu pokrajnu u kojoj su važila posebna pravila i rituali. Na svakom od zilion stočića nalazila se po jedna šolja sa belom kafom. U koji god deo stana da ode, ukoliko bi samo pružila ruku jedna šolja kafe bi joj se našla u istoj. To je bila navika iz mladosti o kojoj je Mardžori takođe brinula. Pre Mardžorinog dolaska, te kafe su stajale na nekom od stočića danima sve dok se buđ ne nahvata i ne napravi koricu po površini kafenog napitka. Od Mardžorinog dolaska  tako nešto se nije dešavalo. Njen odličan njuh bi vrlo brzo procenio starost kafe koju bi po isteku roka menjala svežom količinom proporcijalne mešavine kafe, mleka i šećera.
Da, Sara Radojković je bila vrlo nezgodna starica, ali njena unutrašnja tmina i gadost nije opterećivala nikog drugog do nju samu, i naravno Mardžori.
Mardžori je bila stojik. Mardžori je bila jednostavno savršena unuka, i ona je ujedno i najbolji izbor koji je Sara u životu napravila. Uzeti Mardžori.
Mardžori je čak i podsećala na Saru u mlađim danima, najviše po načinu oblačenja i frizure koju je nosila. Nikad previše ženstvena, nikad ni previše muškaračasta. Nego tako nekako, po sredini.
Mardžori je uvek dolazila kući na vreme. Ona je privređivala i postizala da u isto vreme pozavršava sve kućne poslove.
Ali najbitnije od svega, Mardžori je umela da sluša. Da sluša satima, neretko priče koja je čula već hiljadu puta pre. Mardžori je bila nadčovek.
Sa svojom bakom je po hiljaditi put gledala reprize epizoda serija "The Wire" i "Grey's Anatomy". Slušala je beskonačne traktate o tim davno prevaziđenim serijama u rudimentalnim avi. formatima. Mardžori je čitala svojoj baki. Zatim slušala kako njena baka u sve pročitano učitava svoj život. Mardžori je hiljadama puta slušala o njenom promašenom životu. I niti jedan jedini put nije pokazala da joj to teško pada. Besprekorno smireno lice i nežni pokreti tapšanja bake po ruci.
Najteže joj je možda padalo kada ju je baka terala da gledaju "Battlestar Galactiku". Nakon odgledane serije morala je da se kune da će mir između ljudi i sajlonaca trajati beskonačno kao da je Mardžori o tome odlučivala. Međutim kunula se, svaki put iznova, samo da bi smirila staričine iskolačene oči dok bunca o teoriji zavere i o tome kako je "Battlestar Galactika" namerno zaboravljena a u stvari cenzurisana serija. Kako je to proroštvo koje niko ne sme pogledati u oči.
Ali Mardžori je bila stojik. Mardžori je svemu mogla da pogleda u oči jer je Mardžori takođe imala svoju malu tajnu. Ona je oduvek imala svoje fiksirano vreme kada leže u krevet i znalo se koliko svaki njen san mora da traje.
Nakon što bi se lepo ušuškala vadila je bateriju iz zadnjeg dela svoje lobanje i stavljala je u malu kadu sa hemikalijama koja je služila kao punjač. Međutim, radila je još nešto nekarakteristično za robotsku vrstu. Ispod jezika se nalazila pločica sa kratkoročnom memorijom koju je formatirala svake noći. Tako se svakim jutrom budila iznova vesela i raspoložena, znajući ko je, ali ne znajući ni jedan zaplet bakine priče koju je ponavlja iznova i iznova i iznova i iznova.

среда, 06. фебруар 2013.

Sa druge strane umetnosti


Čovek o kome ću vam pričati umirao je najduže na svetu. Zapravo, ono malo od njega što je ostalo umire i dalje. Sa umiranjem je krenuo odavno, negde na prelazu iz praistorije u istoriju. Međutim trebalo bi krenuti od početka, od kratkog i zbunjujućeg perioda njegovog života.

U svojoj plemenskoj zajednici, naravno, bio je drugačiji. No, šta uopšte znači to "drugačiji"? Bio je sličan ljudima iz plemena, dakle vrlo ružan po merilima današnjih standarda, prljav, iskrivljen, buljavih očiju i nezgrapnih velikih usta. Ali takvi su bili svi, ono što ga je razlikovalo bio je oblik stopala, izuzetno dugi i savitljivi prsti, nesvakidašnja boja glasa, boja očiju koja je bila azurno plava, zašiljene uši i začetak rogova čiji su se vrhovi nazirali ako bi neko obratio pažnju na njegovu žbunastu kosu.

U plemenu je bio prihvaćen jer se znalo da svako ima svoj zadatak, i iako su ga smatrali nakazom, u plemenskom uređenju on je bio jednak član. Muškarci su ga potajno mrzeli, zato što su ga žene volele. Tako nakazan, zavodio ih je sa lakoćom bilo glasom, očima ili prstima. A on je voleo da im pruža zadovoljstva čisto da bi posmatrao gnev drugih muškaraca i ženske izbezumljene poglede praćene uzdasima u tim katarzičnim momentima. Inače je živeo sasvim običan život. Pomalo izopšten iz zajednice ali ne sasvim, radio je svoj zadatak ali ne najbolje, voleo je osamu i tiho je podnosio težinu u grudima sa kojom se budio svakog dana. I tako je, naprosto živeći najbolje što ume oko sebe ostavljao čudne tragove. Tragovi stopala bili su drugačiji, predmeti koje napravi zbog njegovih dugačkih prstiju morali su da se modifikuju. Priče koje je pričao deci iz plemena mutirajući glasom dobijale su zanimljivije obrte i bolje junake, boje koje je video upijao je očima menjajući njihovu nijansu plave. A ono što ga je možda najviše uznemiravalo bio je svrab kože glave oko rogova koji su svaki dan rasli po vrlo malo ali koji mu nekad noćima nije dozvoljao da spava. Tada bi se vrpoljio na svojoj slami i nemo posmatrao svoje saplemenjane tiho ih analizirajući, osuđujući ih i opraštajući im iste večeri.

Ali zaista, pored svega navedenog, živeo je sasvim običan život. Sve dok nije umro. Početak njegove duge smrti desio se kraj jezerceta jednog dana. Dugo se ogledao u malom jezeru, sve dok nije zaboravio da diše i dok mu srce nije stalo. Drugim rečima, umro je. Međutim da bi čovek zaista umro potrebno ga je sahraniti i predati ga crvima. Nejgovo telo na žalost, nije završilo kod crva nego kod ljudi.

Pleme je dugo vagalo da li da ga pokopa ili spali ali su osećali su da je on po nečemu važan za njih i da bi njegovo mrtvo telo trebalo sačuvati za generacije koje dolaze. Međutim kako sačuvati leš od neraspadanja?

Taj zadatak prepustili su seoskom vraču. On je naložio da se leš priveže za kolac, i da se dimi visoko iznad vatre. (Tada su prvi ljudi shvatili da bi isto mogli da rade i sa životinjama koje ulove a koje bi zatim jeli.) Kada su leš nadimili, kada je skroz potamneo izazivajući gotovo zazubice u plemenu, vrač ga je stavio u poseban drveni sanduk sa posebnom slamom koju je natopio posebnim uljima.
Kada je kralj, koji je pokorio i istrebio leševo pleme, stigao u selo i video lešinu u sanduku tu i tamo iščapkanu i izgrickanu, rešio je da odrubi njegovu glavu da bi mu stajala kao dekoracija u spavaćoj sobi. Ostale delove tela razgrabili su njegovi najverniji podanici.

Njegovi najverniji podanici naravno, jedan po jedan krenuli su se ocepljivati od svog kralja praveći svoje države, i svaki je sa sobom imao po jedan deo nadimljenog leša. I svaki je sa svojim delom tela radio radio šta mu se prohte. Leševi reproduktivni organi, nažalost, vrlo su brzo nastradali bačeni u kavez sa vukovima. Jedan od vazala sa lešovom nogom igrao je igru za koju bi se moglo reći da je preteča golfa. Jedan je ruku optočio u zlato, drugi je od druge ruke odlomio po prst i dao ih svojoj deci. Kraljeva dva sina su takođe podelila lobanju na pola sa tom razlikom što je jedan leševo oko nosio oko vrata a drugi ga je stavio na krunu. Lešev torzo, prepušten je nekom prilikom bataljonu vojske, i budući da se pobeda nakon bitke slavila dugo i bahato, nije čudno što se torzu nadalje gubi svaki trag. Priča se da je delove rebara pokupila neka kurva sa jednom okraćalom nogom, ali, iako se ta rebra danas nalaze u Luvru njihov put i dalje je misterija.

Verovatnoća da će leš ikada biti sahranjen sve je manja budući da je sa vekovima i istorijskim prevratima on bivao sve rasparčaniji i da su njegovi delovi menjali vlasnike, način očuvanja pa i primenu.

Ono što se danas zna je da su delovi po privatnim kolekcijama bogatih ljudi ili 'pak običnih ljudi koji to nikada neće umeti da unovče a čiji su preci igrom slučaja stigli u posed nekom delu tela, možda noktu, zaveštavajući ga potomstvu koje je izgubilo percepciju o celini i koje taj  nokat ne baca ali ga čuva u neadekvatnim uslovima nekog tavana.

Najpoznatiji deo leša, upravo su kurvina rebra i u njihovu čast biće otvorena posebna izložba na sto pedestogodišnjicu od datuma kada su rebra stigla u Luvr.

Ostali materijali su u raznim muzejskim skladištima, a neka se čak i digitalizuju. Hemijskom preradom izvučeni su mirisi kao i raspored elementarnih čestica. U budućnosti planirane su razne saradnje muzeja i putujuće izložbe koje će posetiti milioni ljudi. Na osnovu leša, napraviće se razni performansi, naučni skupovi, i interaktivne izložbe. Na najvećoj izložbi koja se planira biće soba čiji će vazduh biti obogaćen razgrađenim leševim česticama koje će posetioci moći da udišu kako bi leš postao deo njih. Računajući statistički, šanse da leš ikada umre nisu velike osim ukoliko ekološka katastrofa ipak ne okonča postojanje celog sveta čemu se leš iskreno nada. Do tada će senzacija njegovog beskonačnog umiranja biti izvor zabave posetilaca i novca njegovim vlasnicima.

A setimo se kako je sve počelo – živeo je sasvim običan život. Pomalo izopšten iz zajednice ali ne sasvim, radio je svoj zadatak ali ne najbolje, voleo je osamu i tiho je podnosio težinu u grudima sa kojom se budio svakog dana.