недеља, 20. октобар 2013.

Sa druge strane druge strane


Ok, zečevi su brza hrana, ali ja sam pas, džukela.
Mene jedu samo u Kini.
Mada, ponekad, ja sam kralj kojem niko ništa ne može.
 Jer jebiga, rediteljki jednoj dala sam dušu na tacni - da je nahrani,
(ona mnogo ume da voli)
A reditelju drugom žuč u kesi, da je ispije,
(u tome je najbolji).
Rekla je meni Jela: gubimo mi bitku, krvavo, jednu za drugom, jednu za drugom,
jednu za drugom, jednu za drugom, ali rat je naš.
I rekla je meni Jela, Balkan je to, bolan, epika.
Zato sam od prve plate objavila zbirku pesama,
(jer se zna prioritet),
od druge legalizovala sve kose krovove našeg potkrovlja i platila struju,
vakcinisala kuče, majku poslala u Berlin,
ocu kupila cipele, babi pelene,
a sebi uplatila vožnju, da mogu da odem, kad to poželim
i u pizdu lepu materinu.

Pas sam, džukela, mada ponekad

Ja sam kralj kojem niko ništa ne može.

Preživela sam jednu očevu maniju, pa jednu depresiju, pa jednu maniju,
pa jednu moju depresiju,  i tri imaginarna skakanja sa tornja
Avalskog, al' Jela moja kaže: Ako neka, i treba da boli.

Ja klimnem glavom, pa odemo svaka u svoj ćošak
da odigramo pubertet ponovo, kao Ian Krstić, neobuzdano.

Kralj sam, i pas najvoljeniji,
grle me sve šume durmitorske,
umivaju gorske oči i suze najlepšeg dečaka.
Više se ne bojim.
Na kraju krajeva, za sve ono što se ne može,
za sve to postoji bluz.

Gde ti staneš, ja ću popiti,
Što ti ne sjebeš, ja ću sjebati,
al' ću onda sve ponovo, lepo i od nule.

Za ostalo ne brini:

*Its been a hard days night And Ive been working like a dog.









Нема коментара:

Постави коментар