недеља, 04. август 2013.

Sa druge strane pomirenosti



Teško buđenje pratila je natopljena posteljina, suva usta i sećanje na čudan san. Radilo se o pomirenosti.
U snu, koji kao da ju je pripremio za otvaranje očiju. San o pomirenosti.
Ali taj udar, buđenje sa spoznajom da se nalazi u dubokoj suvoj žutoj travi, daleko od zvuka soli u prevrtanju talasa, taj udar je bilo ono sa čime se trebalo miriti.
Žega, tišina i minimalni pomeraji lišća. "Tu sam, gde sam, jara titra iznad asvalta, tu sam gde sam. Tu sam, gde sam i požutela nepokošena trava povod je za lepo.", mislila je. 
Kasnije tog dana, osećanje je još bilo tu.
Šerlok je dahtao, duboko, opružen pod klimom. Otac je slušao muziku koja je ispunjavala prostor njihove kapsule. Hladan vazduh iz klime i Glen Guld. Majka je rešavala ukrštene reči. Čulo se kuckanje po tastaruti iz sobe pored. Talog tuge koja nije uznemiravala ni malo, nego se nekako ispijala celog dana, poput osvežavajućeg pića koje to nije, pratila ju je celog dana. I osećaj iz tog apsurdnog sna koga se sećala fragmentarno.
U snu, stariji sedi čovek, ušao je u trolejbus. Seo je na mesto preko puta koga su bila još dva. Pokazao je neznancima svežanj papira i promrmljao – sve ovo da bi mi rekli da imam rak. Bio je besan. U sledećoj sceni, međutim, oni su stajali na stanici i ona mu se obratila. "Gospodine, čula sam da umirete a vaše karirane pantalone su zaista nešto izvanredno. Da li biste mi ih dali?" Uz pantalone dobila je i dokumentaciju o bolesti. Čovek je u gaćama prelazio ulicu odaljavajući se.
Bio je tako realan, taj san, sve je bilo stvarno i velika želja da uzme pantalone umirućeg čoveka i uverenost u logiku tog gesta. Jer šta uopšte čovek u takvom stanju može da uradi osim da skine pantalone, pređe ulicu i nastavi dalje?

Нема коментара:

Постави коментар