субота, 23. фебруар 2013.

Sa druge strane futura



Sara Radojković, bila je vrlo nezgodna starica. Svi koji su očekivali da će na kraju svog života završiti sama sa mačkama, nisu bili u pravu samo u delu sa mačkama. Umesto neprimerenog broja kućnih ljubimaca imala je sobu posvećenu njenom pokojnom haskiju, i veliku biblio-videoteku. Njen odnos sa tim predmetima bio je sličan kao onaj koji su druge starice imale sa svojim ljubimcima. Mazila je i grlila knjige, i neretko pričala sa njima. A da, imala je i unuku koja se zvala Mardžori. Adoptiranu unuku, za koju je jednostavno znala da će se dobro uklopiti u njeno malo carstvo prigušenih svetala i čudnih mirisa. (Ona nikada nije umela da kuva, ali je kao Mardžorina baka ipak preuzela tu obavezu na sebe. Mardžori je radila sve ostalo.)  
Izbegavala je suvišni kontakt sa spoljnim svetom. Mardžori je načelno bila zadužena za njen privatni p.r. Gđa Radojković je od svog doma zaista napravila autonomnu pokrajnu u kojoj su važila posebna pravila i rituali. Na svakom od zilion stočića nalazila se po jedna šolja sa belom kafom. U koji god deo stana da ode, ukoliko bi samo pružila ruku jedna šolja kafe bi joj se našla u istoj. To je bila navika iz mladosti o kojoj je Mardžori takođe brinula. Pre Mardžorinog dolaska, te kafe su stajale na nekom od stočića danima sve dok se buđ ne nahvata i ne napravi koricu po površini kafenog napitka. Od Mardžorinog dolaska  tako nešto se nije dešavalo. Njen odličan njuh bi vrlo brzo procenio starost kafe koju bi po isteku roka menjala svežom količinom proporcijalne mešavine kafe, mleka i šećera.
Da, Sara Radojković je bila vrlo nezgodna starica, ali njena unutrašnja tmina i gadost nije opterećivala nikog drugog do nju samu, i naravno Mardžori.
Mardžori je bila stojik. Mardžori je bila jednostavno savršena unuka, i ona je ujedno i najbolji izbor koji je Sara u životu napravila. Uzeti Mardžori.
Mardžori je čak i podsećala na Saru u mlađim danima, najviše po načinu oblačenja i frizure koju je nosila. Nikad previše ženstvena, nikad ni previše muškaračasta. Nego tako nekako, po sredini.
Mardžori je uvek dolazila kući na vreme. Ona je privređivala i postizala da u isto vreme pozavršava sve kućne poslove.
Ali najbitnije od svega, Mardžori je umela da sluša. Da sluša satima, neretko priče koja je čula već hiljadu puta pre. Mardžori je bila nadčovek.
Sa svojom bakom je po hiljaditi put gledala reprize epizoda serija "The Wire" i "Grey's Anatomy". Slušala je beskonačne traktate o tim davno prevaziđenim serijama u rudimentalnim avi. formatima. Mardžori je čitala svojoj baki. Zatim slušala kako njena baka u sve pročitano učitava svoj život. Mardžori je hiljadama puta slušala o njenom promašenom životu. I niti jedan jedini put nije pokazala da joj to teško pada. Besprekorno smireno lice i nežni pokreti tapšanja bake po ruci.
Najteže joj je možda padalo kada ju je baka terala da gledaju "Battlestar Galactiku". Nakon odgledane serije morala je da se kune da će mir između ljudi i sajlonaca trajati beskonačno kao da je Mardžori o tome odlučivala. Međutim kunula se, svaki put iznova, samo da bi smirila staričine iskolačene oči dok bunca o teoriji zavere i o tome kako je "Battlestar Galactika" namerno zaboravljena a u stvari cenzurisana serija. Kako je to proroštvo koje niko ne sme pogledati u oči.
Ali Mardžori je bila stojik. Mardžori je svemu mogla da pogleda u oči jer je Mardžori takođe imala svoju malu tajnu. Ona je oduvek imala svoje fiksirano vreme kada leže u krevet i znalo se koliko svaki njen san mora da traje.
Nakon što bi se lepo ušuškala vadila je bateriju iz zadnjeg dela svoje lobanje i stavljala je u malu kadu sa hemikalijama koja je služila kao punjač. Međutim, radila je još nešto nekarakteristično za robotsku vrstu. Ispod jezika se nalazila pločica sa kratkoročnom memorijom koju je formatirala svake noći. Tako se svakim jutrom budila iznova vesela i raspoložena, znajući ko je, ali ne znajući ni jedan zaplet bakine priče koju je ponavlja iznova i iznova i iznova i iznova.

Нема коментара:

Постави коментар