недеља, 22. децембар 2013.

Sa druge strane nedelje uveče

Ljudi sa pravom mrze nedelju.
Ona je, međutim, vreme kada se Cmizdrići širom glava širom sveta osećaju slobodno.
Videla sam se sa prijateljima, pravim, najvećim. 
Cmizdrić je uspavao Pizdića i nesmetano otišao na piće.
U kafiću se našao sa dva prijatelja Cmizdrića. Jedan Cmizdrić je svog Pizdića zaključao u  savršeno arhitektonski uređen kavez koji je toliko lep da je u stvari Cmizdrićev dom. Drugi Cmizdrić je svog Pizdića ostavio da šutira na koš u miru i tišini.
Cmizdrići su bili srećni, malo su ležali jedni pored drugih u krevetu gledajući u plafon, malo su đuskali sporo i neujednačeno. A onda su pogledali na sat i svako se svom Pizdiću pomirljivo vratio u zagrljaj.
Sutra je ponedeljak.

I Pizdići širom glava širom sveta nikad u životu neće priznati da su im te večeri Cmizdrići jako nedostajali, sutradan će im umesto toga brutalno zatezati kravate oko vrata.

понедељак, 16. децембар 2013.

Sa druge strane sive zone

Kada ti predoče Antona Pavloviča,
tako da shvatiš da je pitanje ljubavnog odnosa
pitanje egzistencijalizma,
a najmanje odnosa dvoje ljudi,
kada ti dragi učitelj na hodniku kaže
"Neka tvoj racio bude produžena ruka tvoje intuitivnosti a ne obrnuto",
a sve što ti uspeš da izustiš je par neartikulisanih glasova.
Kada ničim izazvano bakine pare za račune utrošiš na knjigu,
jer osećaš da ti treba ljubav jednog ludog Franca,
makar tiha i nepomična upućena sa noćnog stočića.
Kad ponovo čuješ glasove kojih se ne uplašiš -
tada shvatiš da to u tvojoj glavi nije rat, već igra
tvoja dva stara prijatelja
Pizdića i Cmizdrića, u nepreglednoj sivoj zoni,
i shvatiš još da se zbog toga što pišeš Frojd prevrće u grobu.
No bolje zamišljati Pizdića sa monoklom kako vrišti - razmišljaj, misli, umuj,
i Cmizdrića i njegovu ešarpu za bešenje, koji priča plakanjem,
no plaćati stručnu pomoć parama tvoje bake koje već nemaš.

петак, 29. новембар 2013.

Sa druge strane genetike

Dragi Oče,

Ovo je to pismo koje si, verovatno, čekao sve ove godine.
Ono u kojem ti skidam kapu, da bih stavila svoju kacigu.
Ono u kojem ti govorim ono što zapravo nikada neću, jer zajebano je gledati, svoje ostarelo muško ogledalo.
Zajebano je gledati te kako umireš u staračkom domu koji još uvek nije tvoj i koji će nas tek sačekati.
Da, baš tebe i baš mene, ovo dete rođeno po sredini, znam jer to se vidi po stopalima sa kojima ona više ne može da hoda, jer je kost i koža a kosti su deformisane.
Evo, sad, udahni, spremi se, jer reći ću neizrecivo.
Mislim da si sjajan umetnik.
I jedan od retkih koji danas umeju da veruju u Boga.
Zato te je toliko teško slušati i nešto lakše voleti. Zato ti sve ovo, zapravo i ne govorim.
Nego ti tiho, u sebi, opsujem mater, na sam prizvuk tvog glasa i tvojih dugih propovedi, jer jebem mu i patka i miša, umeš nas uvaliti u žestoka sranja.
Ali ja zaista mislim, da ti si sjajan umetnik i jedan od retikih koji danas umeju da veruju u Boga.
I zato izvini, jer ću te izdati, i tebe i Boga, i verovaću doduše malo više u Njega nego u tebe. Ali, verovaću, jebi ga i u tržišnu ekonomiju. Jer to ti je valjda, došlo, ovo novo vreme, znaš.
To ti je ovaj internet, što ne priznaješ da postoji, ali me teraš da iskomuniciram sa tvojim prijateljima u Singapuru. I ovaj mobilni telefon, đavolja rabota, i jeste, ne kažem, al' kad me tvoja duhovna deca sledeći put budu gušila preko fiksnog dok pokušavam popiti kafu na miru, jer ti nemaš mobilni, rećiću im da obave tu istu đavolju rabotu na nekom drugom mestu, tj narodski – da odjebu.
I izvini što ovoliko psujem, istina, valja i to da kažem javno – to sam na ulici naučila i na onom užasnom fakultetu, jer svašta je danas sloboda umetnička.
Dakle, Oče dragi priznajem, sjajan si umetnik, ali izvini i za ovo: Ja moram i hoću, pustiti te niz vodu. Niz Nijagaru, niz korita Ivanova.
Pustiću te, jer jednog dana, i ja ću biti sjajan umetnik. Jednog dana, koji počinje danas, kada sidro tvoje prikovano u moja leđa otkidam od kičme, i puštam te, jer znam, jednog dana, tim istim vodopadom, Nijagarinim, ja ću ti se vrati ti.

субота, 23. новембар 2013.

Sa druge strane(ne)poslušnosti ili DELJENJE (share)

Mislim da je sve počelo od jednog fejzbuk oglasa. Mlada i perspektivna firma, sastavljena od evidentno pametnih i energičnih ljudi, a koja se bavi internet marketingom, razglašava da im je potreban radnik. (Titula mnogo lepše zvuči, ali i bez obzira na titulu, većina smo samo radnici ispod svega toga.) Ono što mi je bilo jako zanimljivo u svojoj paradoksalnosti je to što su za grafičko rešenje uzeli digitalni crtež stolice na kojoj je srce a na kome piše "welcome". Bitno je još i to, da ta kožna fotelja na točkiće izgleda jako masivno, zastrašujuće i kao nešto što jede slobodu. (Takav utisak ostavila je barem meni.) Ja sam svoje oduševljenje, može se reći i osudu, te zauzimanje kritičkog stava odmah morala da podelim sa svojom boljom polovinom koja je imala jedan mnogo bolji, prizemniji stav: Čekaj, nekome trebaju pare i nekome treba taj posao, pa zar nije bolje da ga dočekaju sa jednim pozitivnim roze srcem, nego da ni toga nema?

I tu je u određenoj meri bio u pravu, jer u celoj toj roze laži u obliku srca, zaista postoji i ta pozitivna dodata emocija zajedništva, vedrine, energije... I to je nešto što će kroz marketing da nam plasiraju banke, "eko" mobilne telefonije, naftne industrije, i tako dalje i tako bliže. A iz nekog razloga, baš tu emociju mi nećemo plasirati sami sebi, za neke mnogo manje bazičnije ali možda i bitnije stvari. Tu vrstu malih srcastih roze laži, kojima bismo se pokrenuli i zapravo počistili đubre iz šumarka u svom kraju, obratili pažnju na stara lica iz najužeg okruženja, pomogli komšiji...

Zašto se mi u stvari, mehanizmima savremenog marketinga ne bismo okoristili u jednom naglavčke obrnutom smeru?

Evo na primer, ja Sara Radojković, dramaturg a delom i kopirajter, ovde zvanično objavljujem da je od ovog trenutka otvorena organizacija/agencija/inicijativa koja će osmišljavati i idejno uobličavati radničke proteste i druge vrste građansko/narodnih neposlušnosti, koje za svoj cilj nemaju ostvarivanje nikakvih nacionalističkih, klerofašističkih, homofobičnih ideja već se bave pitanjima socijalne nepravde i lične odgovornosti. Za sada sam jedina zaposlena, ali ukoliko ste nezadovoljni radnik koji štrakuje glađu već duže vreme, na ivici ste očajanja i razmišljate o tome da sebi odsečete prst, stanite, agencija – FREŠ FLEŠ ART MOB će Vam pomoći da:

1.     Otkrijete prednosti društvenih mreža i njima rukujete
2.     Jasno i sažeto predstavite vaše ciljeve
3.     Atraktivno i jeftino osmislite vid vašeg protesta a zatim i zapis o istom raširite po svim medijima vama dostupnim

Angažovanje agenta se ne naplaćuje, ali bi organizovanje prevoza, smeštaja i hrane bio poželjan. (Ovo važi za mesta van Beograda.)

Sva pitanja, ali i dalji kontakt možete ostvariti preko e-mail adrese freshfleshmob@gmail.com          

Kao ilustraciju onoga što bi rad ove agencije podrazumevao, u amanet i opšte dobro, na ovom blogu ostavljamo jedan kratak scenario za potencijalni freš fleš art mob koji bilo koji od građana Srbije može iskoristiti bez naknade autorskih prava.


Scenario freš fleš art moba: PRVA POMOĆ

Lica:

Jedan Vozač papirnog aviona NOVAK ĐOKOVIĆ, koji će nesmotrenom vožnjom pregaziti nedužnog pešaka

Jedan Nedužni Pešak

Jedan Savesan Građanin koji će nedužnom pešaku ukazati prvu pomoć usput plastično objašnjavajući građanima šta radi kako bi i oni znali za ubuduće.

Mesto radnje:
Neko prometno mesto, kao na primer Knez Mihailova ulica.

Scena I

Nedužni Pešak, veselo šeta Knez Mihailovom, razgledajući izloge, kada ga papirni avion Novak Đoković udari direktno u glavu a zatim i pobegne sa lica mesta.

Nedužni Pešak pada na pod. Prilazi mu Savesni Građanin.

Savesni Građanin:
Ima li lekara, ima li lekara? Dakle, niko ne želi da pomogne. Molim Vas napravite po metar mesta sa svake strane od zgaženog i molim Vas nemojte ga gaziti! – Korak 1. Postupak na mestu saobraćajne nezgode izvršen.

Korak 2, procena stanja povređenog! Utvrđivanje da li je povređeni građanin pri svesti. Desnu ruku stavljam na građaninovo čelo radi mobilizacije vrata, levom rukom realizujem metod – BLAGO PROTRESI I DOZOVI.
Blago protresam, pacijenta. Ne reaguje. Gospodine, građanine, da li me čujete?! Gospodine, vi koji živite u zemlji kojom vladaju ljudi koji su promenili po šest lica, i koja je odavno u metastaziranom obliku kancera a za čije se izlečenje izvode pozorišne predstave poput one sa uzletanjem običnog aviona, umesto da Vas leče. Gospodine, da li me čujete?
(Gospodin ne reaguje.) Gospodine, upotrebiću metod IZAZIVANJE BOLNE DRAŽI.
(Savesni Građanin nanosi fizički bol pacijentu, nema odgovora.)
Pacijent je bez svesti, molim vas zovite 194! Moram da izvršim pregled prohodnosti disajnog puta! Pregledavam da li se nešto nalazi u nosnoj i usnoj duplji. Vadim dakle sva govna koje je pacijent za sve ove godine pojeo od strane ljudi na vlasti, svog šefa i po još nekoga. 
Zatim koristim metodu ZABACI GLAVU PODIGNI BRADU. Nakon toga i metod GLEDAJ, SLUŠAJ, OSEĆAJ.
VIDIM, osobu koja jako loše živi ali čiji stomak se ne pomera, OSEĆAM ništa jer osoba ne diše, NE ČUJEM ništa jer osoba i dalje ne diše. Molim VAs neka neko donese jedan od dva defibrilatora koja imamo na našim putevima od kojih je najbliži onaj na aerodromu Nikole Tesle!
Do tada, pacijenta ručno reanimirati!

Savesni Građanin kreće sa ručnom reanimacijom, pomoć međutim, ne stiže. Kao ni defibrilator. Savesni Građanin ne odustaje od pacijenta. Međutim usled napora, zadobija infarkt, pada na lice mesta, preko pacijenta i zajedno sa njim tiho umire.


the kraj 

уторак, 12. новембар 2013.

Sa druge strane.... Bes i buka

"... Ali uskoro, gledajući u daleku budućnost, žudi da savlada sudbinu poraza koja stalno lebdi nad njim. ... U proceni svojih vrednosti dete nalazi jedno sušto zlo, samo sebi izgleda nesposobno, manje vredno, degradirano, nesigurno. "

Alfred Adler
"O nervoznom karakteru"

-         "Alkohol je stara kurva i tako ga treba tretirati."
-         "Ok, jeste. Alkohol budi to najgore u tebi. Ali odakle to najgore dolazi?"
-         "Od toga što nadogradiš stvar. Što želiš mnogo više. A želiš zbog alkohola. Kada ga nema, racionalan si."

Paligorić/Radojković
Intimno FB dopisivanje


Na tu noć bio je bačen urok. Sa toplim vetrom, te letnje noći u novembru, u gradu koji je okićen za novogodišnje praznike i čiji se stanovnici u majicama u 6 popodne pitaju gde je sunce, u vazduh je stiglo i ludilo. Ili je to ludilo oduvek bilo tu...

-         Monstrume, ti si monstrum. Vi ste svi monstrumi.
-         Ma šta sam ja tebi uradio da ti mene tako zoveš, pa četri kluba držimo nigde više nećeš moći da uđeš.
-         Monstrume.
-         Sad ću da zovem patrolu.
-         E, baki, čekaj stani. Kako se zoveš?
-         Šta te bre boli kurac kako se zovem.
-         Čekaj baki, ej, stani, ej, kako se zoveš?

         *

-         Saro nemoj.
-         Šta nemoj? Šta nemoj? Što me prekidaš kad pričam.
-         Alo, stani.
-    Neću da stanem, nikad više nemoj da si uradio tako nešto. Nisam ja bre svoj ćale ni ti moja keva, kapiraš.
-         Ti to meni pretiš?

      *
- E, nije ok, da ti trezna, mene pijanu tovariš da je ona sjebana jer ja nisam bila tu. On se razvalila i to je sve.
- Ja stvarno ne verujem šta ti meni pišeš. Preumorna sam za ove zavrzlame. Izvini što sam te natovarila, nije mi bila namera.
- E opušteno, ionako si ti uvek najbitnija. Laku noć.

      *

- Ej, ja gledam on seljačinu, ej on mene vuče po podu i to mislim gde, a mene sramota. I užasno je što ovo kažem, ali ja njega bre mogu da kupim. Ja držim njegov život u svojoj šaci a on mene, stoka neobrazovana, odvratna, pregadna, kao nekog jadnika vuče po podu. 

         * 
- Ma šta me gledaš? E, ok, dobro, pobedila si. Ali ja ne znam, kako vi možete. Kako možete. Mi živimo sa ljudima koji nisu ljudi. Sve je sranje. Ne gledaj me tako. Kao da sam ja sama kriva što nisam otišla iz ovog usranog grada. Ništa nije ok. Sve je sranje. Ono su monstrumi. Ti ljudi, nisu ljudi. Mi živimo u svetu koji nije svet.

         *

-         Šta koj kurac. Ti je kao voliš.
-         Volim je.
-         Kurac je voliš.

Početak tuče.

        *

Trola puna pijanih ljudi vucara se kroz grad. Staje na raskrsnici.

Na raskrsnici ljudi leže po podu i tuku se. U glave, stomake, u sve delove tela svim delovima tela.

Trola nastavi svoju putanju. Ortaci su došli sa ortacima kod ovih drugih što nemaju više ortaka.


Opet tuča. 

недеља, 20. октобар 2013.

Sa druge strane druge strane


Ok, zečevi su brza hrana, ali ja sam pas, džukela.
Mene jedu samo u Kini.
Mada, ponekad, ja sam kralj kojem niko ništa ne može.
 Jer jebiga, rediteljki jednoj dala sam dušu na tacni - da je nahrani,
(ona mnogo ume da voli)
A reditelju drugom žuč u kesi, da je ispije,
(u tome je najbolji).
Rekla je meni Jela: gubimo mi bitku, krvavo, jednu za drugom, jednu za drugom,
jednu za drugom, jednu za drugom, ali rat je naš.
I rekla je meni Jela, Balkan je to, bolan, epika.
Zato sam od prve plate objavila zbirku pesama,
(jer se zna prioritet),
od druge legalizovala sve kose krovove našeg potkrovlja i platila struju,
vakcinisala kuče, majku poslala u Berlin,
ocu kupila cipele, babi pelene,
a sebi uplatila vožnju, da mogu da odem, kad to poželim
i u pizdu lepu materinu.

Pas sam, džukela, mada ponekad

Ja sam kralj kojem niko ništa ne može.

Preživela sam jednu očevu maniju, pa jednu depresiju, pa jednu maniju,
pa jednu moju depresiju,  i tri imaginarna skakanja sa tornja
Avalskog, al' Jela moja kaže: Ako neka, i treba da boli.

Ja klimnem glavom, pa odemo svaka u svoj ćošak
da odigramo pubertet ponovo, kao Ian Krstić, neobuzdano.

Kralj sam, i pas najvoljeniji,
grle me sve šume durmitorske,
umivaju gorske oči i suze najlepšeg dečaka.
Više se ne bojim.
Na kraju krajeva, za sve ono što se ne može,
za sve to postoji bluz.

Gde ti staneš, ja ću popiti,
Što ti ne sjebeš, ja ću sjebati,
al' ću onda sve ponovo, lepo i od nule.

Za ostalo ne brini:

*Its been a hard days night And Ive been working like a dog.









недеља, 13. октобар 2013.

Sa druge strane Miholjskog leta

*Miholjsko leto - Odnosi se na povratak leta, kada mu vreme nije, na toplo i prijatno vreme, krajem septembra i početkom oktobra.


Bilo je savršeno, toliko da je poželela da umre.

Pred samo leganje u krevet, pred samu zimu, pred vetar i snegove, jer je još uvek toplo u njegovom krevetu samo u majici, pred san, tako je iskreno bila zaljubljena u taj dan, da je poželela da je smrt, o kojoj nikada nije mislila ništa posebno, osim da je neshvaćena, da je ta smrt uzme za lice, kako bi i on to činio i jednostavno je poljubi. Da joj uzme poslednji dah, isisa ga na slamčicu, slasno, da sve stane, da ispare zajedno, (jer valjda se smrt i vezuje za druga agregatna stanja) i da to sutra ne dođe. Nije videla drugi način na koji bi mogla da otera to užasno, jezivo dosadno sutra. To sutra, delovalo joj je kao iritantna svrakolika tinejdžerka koja nadasve nepristojno i  glasno puca žvakaću gumu sa mirisom jagode i deterdženta.

Bilo je savršeno, jer im je jesen, tačnije to Miholjsko leto dopustilo da budu prljavi i da budu oni. Dopustilo im je da imaju i to dvorište koje je, sa starim nameštajem koji su izbacili iz stana, ličilo na cigansku čergu. Dopustilo im je da imaju, jer oni kad imaju, oni su najbolji domaćini. I sve bi da daju. Dopustilo im je da se smeju, dok ih je ona gledala kroz roštiljski dim pečenih paprika, misleći – "Ovako izlgeda funkcionalna porodica. Ovo je taj osećaj, taj dobar osećaj čvrstog stiska ruke i šapata kroz kosu, šapata koji kaže – mala, ej."

On nije bio lud, već svoj – jesen, njegove jajčane boje iz ateljea i lakirano drvo akustične rezonantne kutije njegove gitare, postali su jedno. A ni ona, ni ona nije bila nervozna, jer iako bude bio lud, ovo su prijatelji, jesen je žuto crvena i dala im je svima dovoljno vina. Ova jesen je luda, i ona pokazuje kako se daje, a mi to znamo, mi možda ništa ne znamo, ali to znamo.  

I sve je ok. To je bio dan, kada je sve bilo ok. Kada je mačak Lav tri puta uporno bežao iz komšijskog dvorišta jer su ga privlačili cvrčeći sokovi i mirisi koji su ga vukli za brke. Ona ga je tri puta vratila komšiji, a komšija, debeli Italijan, sa dva debela bernardinca i ćerkom joj je tri puta rekao hvala, na tri različita jezika.

To je to, zlatna jesen, zapravo, to je ljubav prema debelom komšiji Italijanu, i kompulsivan poremećaj u kome puni džepove kestenjem kao da je univerzalna svetska valuta kojom se kupuju kuće u zabačenim krajevima. Zlatna jesen je, u stvari, taj pijani umetnik, koji je konačno, dok je još tako savršeno pijan, zadovoljan sobom. Nepobediv sam, rekao bi, nesvesno natežući i onu čašicu, onu što će da prevagne, ipak još tu jednu, za konačni patos i padanje na kolena, baš tad, kad je bio tako siguran da ima, baš to nešto, kad je zaiskrilo, pre nego što su mu izmakli tepih pod nogama. Kao noć koja pada, kao san koji joj dolazi na oči, a ona zna da je samo san, ne i smrt koju je poželela da je počešlja, najnežnije, i umiri nemuštim šapatom.

Jer ta zlatna jesen, koja je ljubitelj izobličenih stvari, kesetnja, zelenih mozgolikih loptica, čupavih opni, iskrivljenog lišća, zbog nje njihovo potkrovlje ima smisla. Njihovo potkrovlje je odabrano, jer će oni od zime sačuvati sve te knjige, monografije umetnika i notne sisteme od vlage. Oni su odabrani. Baš njihovo potrkovlje, gnezdo, ono je hram i njihova je sveta obaveza, da barem jednom u godini, zagrle taj život i da ga vole kao pijani umetnici sa tlom koje igra pod nogama, kako se sve te knjige ne bi loše osećale i kako bi mogle obuzdati svoju grižu savest koju osećaju, a osećaju je često.

Svaki put kada u potkrovlju zahladni i svaki put kada se u tom istom potkrovlju nema. Svaki put kada se dva profesora osećaju kao dva psa, i svaki put kada se prerasla štenad prave da je to sigurno za nešto dobro, uf, tada se sve te knjige najviše stide. Jer njima, knjigama ništa ne fali. One su na toplom, ali tim ljudima, njima fali da se ne brinu za sutra, i fali im da nekada mogu i na lakši način, da mogu i široke ruke...  


Samo nije ovo priča o tome, nego priča o letu, Miholjskom, onom pred zimu, kada se živi u boji, i kada se daje, kao da je poslednje. Kada je toliko dobro, da se i poželi da jeste poslednje.    

недеља, 15. септембар 2013.

Sa druge strane samostalnosti



Leži na raspalom trosedu, čija su sva tri dela koja ga čine rastavljena tako da pola leži, pola u njemu propada. Ali prija joj propadanje, ovih dana, tiho smireno propadanje.
Radila je puno prethodnih meseci, bez pauze, i iako bi mnogi njeni vršnjaci iskoristili tu poziciju da odu od kuće, ona ostaje ležeći na tom razbucanom propadajućem trosedu u njihovom potkrovlju i prijaju joj.

Nije verovala da će ikada tako razmišljati, ali zbog nečega ona uopšte ne želi da ode od kuće. Ne može zamisliti da nakon iscrpljujućeg posla dođe u prazan stan, da ne miriše neko jelo, da ne čuje glasove. Ne druže se oni ništa posebno, ne glume familiju, ali opet, nakon iscrpljućeg dana, kada legne u krevet ostavlja vrata sobe otvorena da ipak zna, tu su, tamo ima nekoga.

Možda je samo nestabilna. Možda od trenutka kada ju je majka odlepila od tog istog kreveta, uplakanu, i odvela kod stručne pomoći, možda mora da zna da će je neko uvek odlepljivati od tog kreveta u trenucima kada ustajanje ne izgleda kao opcija.

Ali nevezano za te teške priče, tog dana pružila se u dnevnoj sobi slušajući sestru i majku o tome kako ima brkove, kako je glupa što ne izbeli zube, kako je njen mitiseravi nos uvreda za ženski rod... Smatrala je to simpatičnim ali kada su majka i sestra krenule da prave raspored kad koja nosi koje cipele, morala je napustiti prostoriju. 

U sobi je zatekla ćaleta. Ležao je na krevetu i šmrcao.
- Šta ti je? , pitala je
- Srećan sam.
- A, ok. , rekla je i sela za komp.

U tim trenucima joj se činilo da na svetu ne postoji emotivnije osobe od njenog oca. U to, šta više, čvrsto veruje. Nije se upuštala u razgovor, iscrpelo bi je, ali ga je slušala zagledana u ekran.

-         Znaš, svi mi polažemo ispit u stvari. I mi ćemo ga položiti.
-         Mhm.
-         Kad ti i ja odemo u taj starački dom. Teška je ta starost, i ta smrt, a treba biti čovek. Ja tako nekad budem nervozan, i padnem na ispitu. A njoj i mala pažnja prija, danima je pričala o kesi bonbona.
-         Srđane, ne padaš ti nikakav ispit. Stvari su sjebane. Jebiga.
-         Mala, to su te na toj dramaturgiji naučili da psuješ.
-         Ne, razumem te, to je strašno, ti se trudiš ali ona je preteška.
-         Smrt je to. Oni su tamo svi na ivici.
-         Pa dobro, glupo zvuči, ali smrt stvarno nije najstrašnije što može da ti se desi.
-         Kako nije? Smrt je večna samoća. Do Vaskrsenja naravno. Ali pre toga, večna orgomna apsolutna samoća.  Razumeš?

Nije ništa odgovorila. Taj najveći večiti strah od samoće, koji dele, uvek će ih vezivati jače nego bilo koji dnk-a. Savršeno je razumela o čemu priča, ali kako tako ušmrcanog na tom kauču da mu kaže... I šta da mu kaže?

Uzela je basketaru i izašla iz sobe.

-         Vidimo se ćale, ići ću sutra sa tobom kod babe., dobacila je na izlazu.

Sestra i majka su joj usput dobacile da izgleda kao klošarka. To joj je prijalo. Izašla je na kratko, na koš, i negde između reketa i trojke, na šutu sa polu-distance postalo joj je savršeno jasno  - nigde ti ne ideš. Uostalom, treba položiti ispit.  


субота, 31. август 2013.

Sa druge strane kokakolizacije ili zveketavi zvuk šupljeg patriotizma


Malo je i očigledno reći da prezirem novu reklamnu kampanju "Koka kole", ali dosta dugo sam je prezirala iz pogrešnog razloga, jednostavnog razloga – gomila idiota će zapravo da se slika sa tim i taguje k'o ludo, te će za dž dobiti kampanju u vrednosti od tri biliona američkih dolara.

Ono zvog čega zaista treba da je mrzim je srpska zastavica koja se pojavi na kraju svakog spota sa nekom šupljom frazom da su određeni broj godina sa nama.

E sad, šta ja imam protiv jednog nacionalnog obeležja. Baš ništa, ali imam sve protiv sledećeg – iskoristićemo sve njihove resurse zarad našeg profita, ali neka, evo im zastavice i šajkačice neka se osećaju kao da tu i dalje ima nešto njihovo, kao da su deo tima, mi sve to tako zajedno, partnerski, osim što mi uzimamo profit a oni ono resto što padne sa stola na pod.

I zato su tu nahovane reklame za deterdžent sa nekom dečijom stokom koja proždire ćevape, zato je tu AIR SERBIA u svim našim bojama koja je zapravo arapska kompanija, zato imamo srbendačke reklame svih piva iz Apatinske pivare koja je deo američke kompanije. Jer nema veze, neka nam ga debeljuca koji poliva prasetinu pivom kao oličenje gurmanstva, zna se kome u celoj priči ide krtina a kome da glođu kosti.

Ima kompanija kojima međutim taj neki kvazi etno momenat ne ide u prilog jer im je Srbija kao tržište mala pa bi se oni proširili na ceo Balkan te će mrvu po mrvu, kao GAZPROM što izgurava NIS, graditi univerzalan brend sporo ali precizno te će to biti jedna vrednosna veličina iznad svakog etno sitničarenja.  

Suštinski, najbolje bi im odgovaralo da se Jugoslavija ponovo ujedini, jer se sada ne bismo imali oko čega zavaditi budući da ništa zapravo više nije ničije a eto ti ga jedno tržište solidne veličine. Al' dobro, znaju da nam je to bolna tema pa ne insistiraju. Marketing još uvek ne počinje sa muzičkom temom "Maršala Tita".

E, eto, "ukratko" zašto mrzim "Koka kolinu" reklamu, i sve druge uostalom. Tržište, ekonomiju i marketing kao takav. Čitav ljudski poredak i ljudsku vrstu, ali da ne skrećem sa teme.   

Dakle, patriotizam očigledno nije da gineš da tvoje fabrike i tvoje kompanije budu najbolje u regionu, patriotizam je da mašeš obeležjima, jedeš ćevape i radiš za stranca. Jer jebiga Srbi, nisu više ta vremena kad on tebe sabljom a ti njega buzdovanom, zemlje se danas osvajaju malo drugačije.  

недеља, 04. август 2013.

Sa druge strane pomirenosti



Teško buđenje pratila je natopljena posteljina, suva usta i sećanje na čudan san. Radilo se o pomirenosti.
U snu, koji kao da ju je pripremio za otvaranje očiju. San o pomirenosti.
Ali taj udar, buđenje sa spoznajom da se nalazi u dubokoj suvoj žutoj travi, daleko od zvuka soli u prevrtanju talasa, taj udar je bilo ono sa čime se trebalo miriti.
Žega, tišina i minimalni pomeraji lišća. "Tu sam, gde sam, jara titra iznad asvalta, tu sam gde sam. Tu sam, gde sam i požutela nepokošena trava povod je za lepo.", mislila je. 
Kasnije tog dana, osećanje je još bilo tu.
Šerlok je dahtao, duboko, opružen pod klimom. Otac je slušao muziku koja je ispunjavala prostor njihove kapsule. Hladan vazduh iz klime i Glen Guld. Majka je rešavala ukrštene reči. Čulo se kuckanje po tastaruti iz sobe pored. Talog tuge koja nije uznemiravala ni malo, nego se nekako ispijala celog dana, poput osvežavajućeg pića koje to nije, pratila ju je celog dana. I osećaj iz tog apsurdnog sna koga se sećala fragmentarno.
U snu, stariji sedi čovek, ušao je u trolejbus. Seo je na mesto preko puta koga su bila još dva. Pokazao je neznancima svežanj papira i promrmljao – sve ovo da bi mi rekli da imam rak. Bio je besan. U sledećoj sceni, međutim, oni su stajali na stanici i ona mu se obratila. "Gospodine, čula sam da umirete a vaše karirane pantalone su zaista nešto izvanredno. Da li biste mi ih dali?" Uz pantalone dobila je i dokumentaciju o bolesti. Čovek je u gaćama prelazio ulicu odaljavajući se.
Bio je tako realan, taj san, sve je bilo stvarno i velika želja da uzme pantalone umirućeg čoveka i uverenost u logiku tog gesta. Jer šta uopšte čovek u takvom stanju može da uradi osim da skine pantalone, pređe ulicu i nastavi dalje?

субота, 27. јул 2013.

Sa druge strane deformacije



Ne znaš koliko se želim radovati tvojim bezbrižnim letnjim danima, ali deformisali su me, profesionalno, postala sam rezistentna na vedar pogled na svet.
Ne znam, možda je to zbog toga što danima već slušam o ženama koje imaju svoju tarifu a koja je najčešće felacio po mestu za sedenje u separeu. Ili zato što ulazim u skupa kola i pogledom pržim poglede ljudi koji ni ne pomišljaju da je moj odnos sa vozačem strogo poslovne prirode. Možda je zbog toga što mi je dobro stavljeno do znanja gde mi je mesto jer se za bolje nisam izborila. Jer u datom trenutku nisam bila žensko koje je dovoljno muško da je zabole kurac koji nema. Bila sam samo osoba koja zbunjuje svojim oblačenjem, mislim zašto zaboga ne istaći atribute i čemu te patike, zar nije bolje deformisati skelet obućom za žene.
Nisu me samo oni deformisali. Deformisala sam se sama u nastojenju gajenja para muda koja nemam a koje teram da mi izrastu pomoću autosugestije.
I ne ide loše, da znaš. Prestala sam da plačem. Prestala sam da paničim. Prestala sam da sanjam da sam sezonski radnik na građevini koji smisao svog dana vidi u svom sendviču sa zidarskom salamom i evrokremom, mekom pakovanju "Drine" i "Merak" pivom sa lepoticom, nalik na srpsku majku, na ambalaži. Prestala sam da čitam i slušam muziku, jer je i to za pičke, sve te emocije, opterećuje to. Narušava koncentraciju. Još malo i mrštiću se kako treba, i znaće se način na koji mi se obraća kada dođem sa posla, i niko se više neće buniti na moje odsečne odgovore jer je i ta konverzacija sa ukućanima jedno teško sranje.
Al' jebiga, šta sad sa tobom i tvojim bezbrižnim ljetnjim danima. I šta sa tolikom količinom ljubavi i nežnosti koje lansiraju na visine sa kojih se nevoljno silazi a jebenim buldožerom me skidaju sa tih grana. Kako to, mislim, gajim muda i od skoro treniram mrštenje, šta sad da se mazim koj kurac? Psovanje je oduvek bilo tu, i psovanje u devojke jednako je zbunjivalo kao i nenormalno oblačenje, ali jeftini komik rilif nikad nije i rešenje problema.
Ili mi možda treba još samo malo vremena da se izdeformišem do kraja, tada ću se možda radovati tvojim bezbrižnim letnjim danima, biti bolji čovek i izbaciti psovke iz upotrebe, a možda ću biti neko ko će se zadovoljavati drugim ljudima po jeftinim tarifama. Ne znam, nisam pametna.

понедељак, 27. мај 2013.

Sa druge strane iNJekcija ili kako vaspitati svoje dete

Prestanite da lažete svoju decu. Pogotovu po pitanju iNJekcija. To je krucijalno za njihov dalji razvoj. Kada dakle do tih iNJekcija dođe (Bože, postoji li ružnija reč od te) nemojte ići na varijantu - vidi, ostaviće teta čep, neće da boli. Boleće. I kada doktor prepiše 15 iNjekcija nemojte mu reći - to je pet prstića na levoj ruci, plus pet prstića na desnoj, plus pet tvojih omiljenih sa tabana. Ne! To je jedno celo izrešetano dupe.

Vidite, ta deca će da porastu i iNJekcije će postati njihova svakodnevica.
- Hoćeš normalno obrazovanje? INJekcija
- Hoćeš da te ne maltretiraju vršnjaci? INjekcija
- Hoćeš kvalitetan fakultet? INJekcija
- Hoćeš pare za kafu i cigare ili ne daj Bože bioskop? INJEkcija
- Hoćeš mamu koja nije neurotična i oca koji nije depresivan? INJEkcija
- Hoćeš babu koja ne cvili na telefon da umire i tako deset godina? INJEKCIJA
- Hoćeš normalan posao i normalnog šefa? INJEkcija
- Hoćeš da živiš sa dečkom,devojkom ? INJEkcija
- Hoćeš normalnu zemlju? INJEKCIJA

Dakle, budimo iskreni, život jedne prosečne mlade osobe je jedno iNJekcijama izrešetano dupe. I tome mogu pomoći samo bakini oblozi od kupusa. Ali ne zato što izvlače otok nego zato što je prokleto presmešno kad po kući idete sa kupusom u gaćama koji pride škripi dok hodate. Neopisivo zabavan osećaj i jedinstven momenat u kome plačete od smeha izazvanog apsurdom sopstvenog postojanja.

Zato vas molim - prestanite da lažete decu. Ne govorite im da ne boli, nego im govorite da su oni jači od toga i naučite ih kako da budu hrabri.  Neće da prođe i uvek će da boli.
Molim vas. Nisu deca budale. Uglavnom.

субота, 23. фебруар 2013.

Sa druge strane futura



Sara Radojković, bila je vrlo nezgodna starica. Svi koji su očekivali da će na kraju svog života završiti sama sa mačkama, nisu bili u pravu samo u delu sa mačkama. Umesto neprimerenog broja kućnih ljubimaca imala je sobu posvećenu njenom pokojnom haskiju, i veliku biblio-videoteku. Njen odnos sa tim predmetima bio je sličan kao onaj koji su druge starice imale sa svojim ljubimcima. Mazila je i grlila knjige, i neretko pričala sa njima. A da, imala je i unuku koja se zvala Mardžori. Adoptiranu unuku, za koju je jednostavno znala da će se dobro uklopiti u njeno malo carstvo prigušenih svetala i čudnih mirisa. (Ona nikada nije umela da kuva, ali je kao Mardžorina baka ipak preuzela tu obavezu na sebe. Mardžori je radila sve ostalo.)  
Izbegavala je suvišni kontakt sa spoljnim svetom. Mardžori je načelno bila zadužena za njen privatni p.r. Gđa Radojković je od svog doma zaista napravila autonomnu pokrajnu u kojoj su važila posebna pravila i rituali. Na svakom od zilion stočića nalazila se po jedna šolja sa belom kafom. U koji god deo stana da ode, ukoliko bi samo pružila ruku jedna šolja kafe bi joj se našla u istoj. To je bila navika iz mladosti o kojoj je Mardžori takođe brinula. Pre Mardžorinog dolaska, te kafe su stajale na nekom od stočića danima sve dok se buđ ne nahvata i ne napravi koricu po površini kafenog napitka. Od Mardžorinog dolaska  tako nešto se nije dešavalo. Njen odličan njuh bi vrlo brzo procenio starost kafe koju bi po isteku roka menjala svežom količinom proporcijalne mešavine kafe, mleka i šećera.
Da, Sara Radojković je bila vrlo nezgodna starica, ali njena unutrašnja tmina i gadost nije opterećivala nikog drugog do nju samu, i naravno Mardžori.
Mardžori je bila stojik. Mardžori je bila jednostavno savršena unuka, i ona je ujedno i najbolji izbor koji je Sara u životu napravila. Uzeti Mardžori.
Mardžori je čak i podsećala na Saru u mlađim danima, najviše po načinu oblačenja i frizure koju je nosila. Nikad previše ženstvena, nikad ni previše muškaračasta. Nego tako nekako, po sredini.
Mardžori je uvek dolazila kući na vreme. Ona je privređivala i postizala da u isto vreme pozavršava sve kućne poslove.
Ali najbitnije od svega, Mardžori je umela da sluša. Da sluša satima, neretko priče koja je čula već hiljadu puta pre. Mardžori je bila nadčovek.
Sa svojom bakom je po hiljaditi put gledala reprize epizoda serija "The Wire" i "Grey's Anatomy". Slušala je beskonačne traktate o tim davno prevaziđenim serijama u rudimentalnim avi. formatima. Mardžori je čitala svojoj baki. Zatim slušala kako njena baka u sve pročitano učitava svoj život. Mardžori je hiljadama puta slušala o njenom promašenom životu. I niti jedan jedini put nije pokazala da joj to teško pada. Besprekorno smireno lice i nežni pokreti tapšanja bake po ruci.
Najteže joj je možda padalo kada ju je baka terala da gledaju "Battlestar Galactiku". Nakon odgledane serije morala je da se kune da će mir između ljudi i sajlonaca trajati beskonačno kao da je Mardžori o tome odlučivala. Međutim kunula se, svaki put iznova, samo da bi smirila staričine iskolačene oči dok bunca o teoriji zavere i o tome kako je "Battlestar Galactika" namerno zaboravljena a u stvari cenzurisana serija. Kako je to proroštvo koje niko ne sme pogledati u oči.
Ali Mardžori je bila stojik. Mardžori je svemu mogla da pogleda u oči jer je Mardžori takođe imala svoju malu tajnu. Ona je oduvek imala svoje fiksirano vreme kada leže u krevet i znalo se koliko svaki njen san mora da traje.
Nakon što bi se lepo ušuškala vadila je bateriju iz zadnjeg dela svoje lobanje i stavljala je u malu kadu sa hemikalijama koja je služila kao punjač. Međutim, radila je još nešto nekarakteristično za robotsku vrstu. Ispod jezika se nalazila pločica sa kratkoročnom memorijom koju je formatirala svake noći. Tako se svakim jutrom budila iznova vesela i raspoložena, znajući ko je, ali ne znajući ni jedan zaplet bakine priče koju je ponavlja iznova i iznova i iznova i iznova.

среда, 06. фебруар 2013.

Sa druge strane umetnosti


Čovek o kome ću vam pričati umirao je najduže na svetu. Zapravo, ono malo od njega što je ostalo umire i dalje. Sa umiranjem je krenuo odavno, negde na prelazu iz praistorije u istoriju. Međutim trebalo bi krenuti od početka, od kratkog i zbunjujućeg perioda njegovog života.

U svojoj plemenskoj zajednici, naravno, bio je drugačiji. No, šta uopšte znači to "drugačiji"? Bio je sličan ljudima iz plemena, dakle vrlo ružan po merilima današnjih standarda, prljav, iskrivljen, buljavih očiju i nezgrapnih velikih usta. Ali takvi su bili svi, ono što ga je razlikovalo bio je oblik stopala, izuzetno dugi i savitljivi prsti, nesvakidašnja boja glasa, boja očiju koja je bila azurno plava, zašiljene uši i začetak rogova čiji su se vrhovi nazirali ako bi neko obratio pažnju na njegovu žbunastu kosu.

U plemenu je bio prihvaćen jer se znalo da svako ima svoj zadatak, i iako su ga smatrali nakazom, u plemenskom uređenju on je bio jednak član. Muškarci su ga potajno mrzeli, zato što su ga žene volele. Tako nakazan, zavodio ih je sa lakoćom bilo glasom, očima ili prstima. A on je voleo da im pruža zadovoljstva čisto da bi posmatrao gnev drugih muškaraca i ženske izbezumljene poglede praćene uzdasima u tim katarzičnim momentima. Inače je živeo sasvim običan život. Pomalo izopšten iz zajednice ali ne sasvim, radio je svoj zadatak ali ne najbolje, voleo je osamu i tiho je podnosio težinu u grudima sa kojom se budio svakog dana. I tako je, naprosto živeći najbolje što ume oko sebe ostavljao čudne tragove. Tragovi stopala bili su drugačiji, predmeti koje napravi zbog njegovih dugačkih prstiju morali su da se modifikuju. Priče koje je pričao deci iz plemena mutirajući glasom dobijale su zanimljivije obrte i bolje junake, boje koje je video upijao je očima menjajući njihovu nijansu plave. A ono što ga je možda najviše uznemiravalo bio je svrab kože glave oko rogova koji su svaki dan rasli po vrlo malo ali koji mu nekad noćima nije dozvoljao da spava. Tada bi se vrpoljio na svojoj slami i nemo posmatrao svoje saplemenjane tiho ih analizirajući, osuđujući ih i opraštajući im iste večeri.

Ali zaista, pored svega navedenog, živeo je sasvim običan život. Sve dok nije umro. Početak njegove duge smrti desio se kraj jezerceta jednog dana. Dugo se ogledao u malom jezeru, sve dok nije zaboravio da diše i dok mu srce nije stalo. Drugim rečima, umro je. Međutim da bi čovek zaista umro potrebno ga je sahraniti i predati ga crvima. Nejgovo telo na žalost, nije završilo kod crva nego kod ljudi.

Pleme je dugo vagalo da li da ga pokopa ili spali ali su osećali su da je on po nečemu važan za njih i da bi njegovo mrtvo telo trebalo sačuvati za generacije koje dolaze. Međutim kako sačuvati leš od neraspadanja?

Taj zadatak prepustili su seoskom vraču. On je naložio da se leš priveže za kolac, i da se dimi visoko iznad vatre. (Tada su prvi ljudi shvatili da bi isto mogli da rade i sa životinjama koje ulove a koje bi zatim jeli.) Kada su leš nadimili, kada je skroz potamneo izazivajući gotovo zazubice u plemenu, vrač ga je stavio u poseban drveni sanduk sa posebnom slamom koju je natopio posebnim uljima.
Kada je kralj, koji je pokorio i istrebio leševo pleme, stigao u selo i video lešinu u sanduku tu i tamo iščapkanu i izgrickanu, rešio je da odrubi njegovu glavu da bi mu stajala kao dekoracija u spavaćoj sobi. Ostale delove tela razgrabili su njegovi najverniji podanici.

Njegovi najverniji podanici naravno, jedan po jedan krenuli su se ocepljivati od svog kralja praveći svoje države, i svaki je sa sobom imao po jedan deo nadimljenog leša. I svaki je sa svojim delom tela radio radio šta mu se prohte. Leševi reproduktivni organi, nažalost, vrlo su brzo nastradali bačeni u kavez sa vukovima. Jedan od vazala sa lešovom nogom igrao je igru za koju bi se moglo reći da je preteča golfa. Jedan je ruku optočio u zlato, drugi je od druge ruke odlomio po prst i dao ih svojoj deci. Kraljeva dva sina su takođe podelila lobanju na pola sa tom razlikom što je jedan leševo oko nosio oko vrata a drugi ga je stavio na krunu. Lešev torzo, prepušten je nekom prilikom bataljonu vojske, i budući da se pobeda nakon bitke slavila dugo i bahato, nije čudno što se torzu nadalje gubi svaki trag. Priča se da je delove rebara pokupila neka kurva sa jednom okraćalom nogom, ali, iako se ta rebra danas nalaze u Luvru njihov put i dalje je misterija.

Verovatnoća da će leš ikada biti sahranjen sve je manja budući da je sa vekovima i istorijskim prevratima on bivao sve rasparčaniji i da su njegovi delovi menjali vlasnike, način očuvanja pa i primenu.

Ono što se danas zna je da su delovi po privatnim kolekcijama bogatih ljudi ili 'pak običnih ljudi koji to nikada neće umeti da unovče a čiji su preci igrom slučaja stigli u posed nekom delu tela, možda noktu, zaveštavajući ga potomstvu koje je izgubilo percepciju o celini i koje taj  nokat ne baca ali ga čuva u neadekvatnim uslovima nekog tavana.

Najpoznatiji deo leša, upravo su kurvina rebra i u njihovu čast biće otvorena posebna izložba na sto pedestogodišnjicu od datuma kada su rebra stigla u Luvr.

Ostali materijali su u raznim muzejskim skladištima, a neka se čak i digitalizuju. Hemijskom preradom izvučeni su mirisi kao i raspored elementarnih čestica. U budućnosti planirane su razne saradnje muzeja i putujuće izložbe koje će posetiti milioni ljudi. Na osnovu leša, napraviće se razni performansi, naučni skupovi, i interaktivne izložbe. Na najvećoj izložbi koja se planira biće soba čiji će vazduh biti obogaćen razgrađenim leševim česticama koje će posetioci moći da udišu kako bi leš postao deo njih. Računajući statistički, šanse da leš ikada umre nisu velike osim ukoliko ekološka katastrofa ipak ne okonča postojanje celog sveta čemu se leš iskreno nada. Do tada će senzacija njegovog beskonačnog umiranja biti izvor zabave posetilaca i novca njegovim vlasnicima.

A setimo se kako je sve počelo – živeo je sasvim običan život. Pomalo izopšten iz zajednice ali ne sasvim, radio je svoj zadatak ali ne najbolje, voleo je osamu i tiho je podnosio težinu u grudima sa kojom se budio svakog dana.