недеља, 30. децембар 2012.

Sa druge strane svete mržnje

Ja mrzim svoje roditelje. Konačno sam dopustila sebi da ih mrzim. Konačno sam uradila pravu stvar. To nije lepo, to je jednostavno - realno. Nikada ni najmanjim delom svoga bića ne želim biti kao oni, ni u jednom segmentu. Da su me bolje vaspitali, da su oni ikada znali šta su pa da su i mene oblikovali po njihovom liku možda to i ne bi bio slučaj. Ali nisu me vaspitali, ispustili su me, što se kaže i ja sam sad jedan hodajući deformitet ulubljene duše nedovoljno osakaćen da mrem već uporno invalidna sisam dane, jedan po jedan. Ja sam neka vrsta ameboidne bezoblične mase koja oseća razlivanje genetskih materijala sopstvom menjajući oblike ali na sebe ne preuzimajući niti jedan. Ja sam njihov odraz u polomljenom ogledalu, ja sam zapravo to ogledalo koje su polomili. Ja sam očev krik kada mu majka kaže da je pizda, i svoj sam krik dok gledam oca koji ćuti i uvrede guta kao med sa kašike, pušta da mu se tope niz grlo. Ja sam sve ono najodvratnije što je moja majka, ja sam njena usta koja vređaju i njeno dupe koje gleda samo svoju perspektivu. Sve sam to. I voleći ih, volim sve te odvratnosti. Voleći ih prikrivam metastaze jedne duboko utemeljene nevaljanosti, voleći ih nikog ne volim već se lažemo i rastačemo u besmislu prolazećih dana.

Božija zaposvest ne glasi voli svoje roditelje, nego ih poštuj. I da je roditelje, ovakve roditelje, moguće voleti Bog bi stao kod zapovesti ljubi bližnjeg svoga i ne bi išao dalje. Ali znao je da stvari nisu tako jednostavne, te je ipak dodao i to "poštuj ih". Poštovaću ih, naravno. Poštovaću ih mržnjom, zaista ću ih poštovati, bolje nego što bih ikada mogla da pokušavam voleti ih nasilno, maligno i lažno. Poštovaću ih i vrednovaću ih kao neprijatelja dostojnog borbe, kao bolest dostojnu eliminacije jakom terapijom, kao pošast koja napada moj grad i ja joj želim stati na put. Toliko ću ih puno poštovati.

Kada se od njih izlečim, kada podivljali rat utihne proizvodeći kurženje lešinara oko mešina naših emocija i ljudskosti, kada postanem čovek kakav želim da  budem, možda se i vratim.
I tada ću ih voleti. Iskreno i zaista. Kao one kojima ništa ne dugujem, i čije mane mogu voleti jer one više neće imati nikakve veze sa mnom.       
A do tada važiće samo jedno – il' sa štitom il' na njemu. 

петак, 28. децембар 2012.

Sa druge strane komunikacionih sistema ili zašto sam ja mojoj babi fejzbuk


Čula sam nepravilni bat koraka, da bih, kada sam se okrenula, potvrdila sebi ono čega sam se bojala. Moja baka je stajala na pragu moje radne sobe sa još jednim novinskim člankom. Prošli put kada je uradila tako nešto je bilo nakon skandala oko predstave "Zoran Đinđić". Zapravo, ona je pokušala da mi približi svoju šovinističku teorijijicu člankom čiji je glavni argument bio – eto, Hrvati u Srbiji peglaju po srpskoj zastavi a mi to ne radimo. Kako sam ja takvu raspravu u korenu sasekla kroz oralnu konverzaciju, jednog dana sam na svom radnom stolu zatekla isečeni članak koji je objasnio njeno zagonetno smeškanje koje sam opazila tog dana kao učestalije nego obično. Članak koji mi je danas dala, je, hvala Bogu, bio stari članak novina iz Slavonskog Broda o njenoj majci, koja je bila higijenski tehničar u institutu za obolele od tuberkuloze i koja je svoj teški posao radila besprekorno i savesno bez imalo straha od zaraze i kiselina kojima se svakodnevno služila. Uživala sam u tom hvalospevu o  drugarici Sofiji od nekog jednako vrednog novinara koji je svoje osećanje narodnog zajedništva materijalizovao i isprojektovao upravo u vrednu Sofiju, majku moje bake i njene sestre, udovicu od svoje dvadeset i četvrte, ponosnu srpkinju iz sela u brdu iznad Herceg Novog i pre svega člana partije. Nekoliko dana pre toga, kada sam baki donela novine i nešto namirnica iz prodavnice, zadržala me je da zajedno odlušamo nekog hrvackog pevača čije se izvođenje emitovalo na televizoru, kako bi ona imala slušaoca za njenu reminescenciju o vremenu provedenom u Splitu za vreme pohađanja srednje medicinske škole.

Međutim, obrisi moje teorije, a to je da mi starim licima iz okruženja predstavljamo svojevrsne fejzbuke i tvitere, su počeli da se obrazuju tek u poseti kod moje baka tetke. Sedele smo u kuhinji, jele kroasane i pile nes kafu, vrlo uglađeno, vrlo građanski sve dok ona iz rukava nije izvadila parče papira.

-       Skot je umro! , uzviknula je radosno.

Kada sam malo bolje osmotrila papir, videla sam čitulju i zaokruženu glavu jedne starije muške osobe.
Skot koji je umro, bio je njen bivši muž, osoba koja joj je upropastila život sakateći je zauvek. Ali nije ovo priča o njemu, ovo je priča o potrebi da se neko saznanje, mišljenje ili priča naprosto sa nekime podele.
  
Kao što mi svakodnevno kačimo glupe statuse (moja malenkost je u tome prva među jednakima), novinske članke, istangramisane fotke na fejzbukove i tvitere, tako moje bake imaju potrebu to da urade ali ne i tehnološka sredstva.

Na primer da moja baka tetka ima tviter, zamislite taj tvit – SKOT JE UMOR, a zatim link na instagramisanu čitulju.

ILI

Meni moja baka postuje na zid novinski članak umesto na radni sto a zatim i ju tjub klip neke muzike koja je podseća na Split. Ili kao što mnogi imaju potrebu da kače fotografije ona okači članak o svojoj majci i mi joj svi to lajkujemo i komentarišemo sa divljenjem.

Ali, oni, stari ljudi, pored svega što nemaju (godine, zdravlje, smisao za humor, bespokojnost i nestrah od smrti) nemaju ni nove tehnologije. A imaju potrebu za istim, kao što sam i dokazala.

Znam koliko je naporno biti nečiji fejzbuk, ali praznici su, pa ako imate vremena, učini te im toliko.
Znate i sami koliko Vama znači kada vam neko nešto lajkuje ili fejvuje ili kada nešto samo jednostavno objavite. (Ko kaže da mu ne znači laže.)

Dakle dragi moji čitatelji, srećni vam praznici, i budite dobri pa nek padne jedan nevirtuelni šer sa onima što uskoro idu da se instagramišu po novinskim čituljama.

Voli vas vaša,

StrajkAut  

понедељак, 24. децембар 2012.

Sa druge strane odbrojavanja (99 razloga + - )

99 razloga zbog kojih treba da budeš sa nekom drugom, normalnom devojkom

99 - ona nikada neće pomisliti da zapiše nešto ovako jer joj zvuči interesantno
98 - ona neće imati brkove
97 - od njenih obrva ćeš znati šta da očekuješ
96 - ona će umeti da prikrije čudne izbočine na njenom licu
95 - ona će to barem pokušati
94 - ona će skidati šminku nakon izlaska
93 - ona će da se šminka i da bude lepa konstantno
92 - ona neće čačkati uši
91 - čak i kada svrbe
90 - nju uši neće svrbeti
89 - ona neće mešati zvučne i bezvučne suglasnike
88 - ona neće zaboraviti ključalu vodu na ringli
87 - i neće ići u digresije jer je ta ista voda opet proključala
86 - ona neće gutati slova
85 - ona zapravo, neće biti nepismena
84 - ona neće čitati nenapisano
83 - i neće permutovati ni brojeve ni datume ni sate
82 - ona neće pisati kao nogama
81 - ona neće pisati uopšte
80 - pa samim tim ni loše pesme i priče
79 - neće pisati ni dobre pesme i priče ali i to je jednako dobro
78 - ona će imati cipele sa dve iste pertle
77 - i dve iste čarape
76 - i bacaće bušne gaće i čarape
75 - i njen donji veš će uvek biti uparen
74 - njena kosa neće imati ispucale krajeve
73 - ona će da je neguje
72 - ona će negovati i svoje pete
71 - kao i svoje nokte
70 - prsti joj neće biti dečački
69 - nikad neće imati žuljeve na rukama
68 - ni ogrebotine
67 - ni suvu i ispucalu kožu
66 - a pogotovu ne perut
65 - ona će nositi potpetice
64 - i ni na jednom paru umesto pete neće viriti ekser ili šraf
63 - niti će na njenoj obući biti blata
62 - niti će imati bugarske air max patike
61 - niti će te blamirati na basketu
60 - niti će igrati basket
59 - ali će uvek znati da se postavi kako treba
58 - i nikad neće mirisati na zapršku
57 - niti na kuče
56 - ona će uvek mirisati lepo
55 - njena odeća neće biti puna dlaka
54 - ona sa kučetom naprosto nikad neće spavati u istom krevetu
53 - i ako bude imala ljubimca on će da je sluša
52 - taj ljubimac neće jesti đubre i zabijati glavu u kontejnere
51 - ona se neće iznenadno čuditi lakoći nizanja brojeva
50 - ona neće biti egzibicionista
49 - i neće biti histerična
48 - i neće se baviti uvek istim problemima
47 - ona neće biti teška nego naprotiv 
46 - ali nikada u tom smislu, njoj ćeš biti prvi, a ako ne prvi onda pravi
45 - njoj neće biti smešna psovka "jebaću te loše"
44 - ona neće psovati
43 - niti pljuvati u privatnosti ili van nje
42 - ona će umeti umereno piti
41 - i nikada je neće donositi kući
40 - niti će pijana ljubiti strance
39 - zbog nje te nikada ništa neće peći
38 - ni sujeta, ni čast, ni ponos
37 - ona se neće blamirati
36 - ona će znati šta hoće, uvek
35 - znaće zašto se budi
34- neće je mrzeti da živi
33 - neće se poigravati pojmom besmisla
32 - ona tu reč nikada neće izgovoriti naglas
31 - i biće dobra ćerka i sestra
30 - neće biti opterećena starački domovima
29 - ona nikad neće biti opterećena
28 - niti će te ikada opteretiti
27 - ona će želeti decu
26 - ona će decu čak i voleti
25 - a ima šanse da i ona vole nju
24 - ona će da kuva
23 - i biće vegeterijanac ali će tebi da sprema meso
22 - ona će biti sposobna
21 - barataće savremenom tehnologijom
20 - i biće sjajna u seksu
19 - njeni prijatelji će biti normalni
18 - i ni jedan neće biti pesnik
17 - poeziju će voleti, poneku, ali nikad pesnike, pogotovu ne one mlade
16 - uvek će znati šta priča, kada i kome
15 - i znaće osnovne principe logike pa i šire
14 - poznavaće saobraćajne znake!
13 - i biće kraljica multitaskinga
12 - i pre svega, voleće te kako treba
11 - i nikada neće poželeti da je nema kada je pored tebe
10 - i više će da te ceni i bolje da te pazi
9 - biće umiljata kao mačka a verna kao pas
8 - i žele će tvoje prezime
7 - voleće sve tvoje
6 - i neće imati problem ni sa čim svojim
5 - umeće da bude srećna
4 - i neće morati da se ponižava pred glumcima
3 - neće postojati mnogobrojne verzije nje
2 - nikada neće poželeti svog heteronima
1 - ti ćeš uvek i apsolutno sve o njoj znati
0 - a pogotovu to da njoj nije malo 99 razloga zbog kojih ne bi trebalo da budeš sa njom
- 1 - jer ona valja
- 2 - i ona nikad ne ide u minus
- 3 - ona je jaka
- 4 - i njoj ne bi trebale 103 stavke da dođe do proste suštine
- 5 - kao što je ta da neki ljudi valjaju poput nje a neki pišu
- 6 - i još pišu o tome kako ne valjaju
- 7 - u tolikoj meri ne valjaju i pišu da besmisleni spisak nebitnosti ostavljaju u minusu broja koji nema čak ni simboličku vrednost.

среда, 19. децембар 2012.

Sa druge strane


Praznici, kao i običaji, postoje sa razlogom. Taj razlog se često ne vidi, ljudi se ne zapitaju nego nasleđuju usvojeno ponašanje jer se to tako radilo i radiće se. Na četrdeset dana, na crveno slovo, na Veliki i mali petak.
A praznici i običaji su tu najčešće da tiho saopšte strašne neke stvari i pomognu čoveku da se sa njima suoči. To je sve alat za preživljavanje u stvari i to je sve izmislio jedan brižni sedi deda, koji je sve prošao i koji je hteo da potomstvu prenese neko iskustvo, al' pošto mu je vreme nedostajalo i njegova izlapelost je uzimala maha, on je tako samo zadao neka pravila. To da se poštuje i da se ne pita zašto. Zna on zašto, posle će mu se zahvaljivati.

Ja sam danas na slavi shvatila da smo porasli. Ozbiljno smo porasli. U ozbiljne ljude. Dobro, nismo baš još tu, ali smo jednu slavu bliže. Tako smo se nekako zrelo ponašali. Ej, pa to je strašna stvar. Nešto u meni me je bolelo dok sam punog stomaka sedela sa čašom vina u ruci, kao da mi je rastao neki zub u utrobi ili da dolazi do okoštavanja duše. (A šta bi tek bilo bez stomaka i vina.)
Sedimo tako mirno, slušamo muziku, pijemo umereno, pričamo umereno, umorni smo umereno ali na vreme ćemo u krevet. Većina od nas je krenula da kuva. Ej, ejjj. Komentarišemo grožđe u salati i kvalitet belog vina. I stanje u zemlji, i enterijere nekakvih stanova, asistenture, doktorate i potencijalne šanse. I to je sve odjednom normalno. Eejjjjj. A to je pored toga što je normalno i užasno jezivo strašno! A to ti niko ne kaže.
Danas smo porasli. I to je tako. Tome ćemo nazdraviti, nesvesno, ne znajući šta činimo okruženi prijateljima, ušuškani u porodičnu atmosferu za trpezom za kojom se dobra dele i ipak daje neka nada da smo ok. Što je lepa stvar te iste strašne stvari. Što me vraća na dedu sa početka priče.

Sad ga već vidim, njega i naše povremene susrete. Stojimo u prirodi ispred njegove kolibe. Pored mene je neko dete i malo ličimo, grčevito me steže i ja mu obećavam da ga nikome neću dati a već vidim sebe kako lagano odlazim niz reku. Prepuštam se struji, ne okrećem se. Gledam kamenčiće na dnu korita, stavljam ruku u vodu kako bi utrnula. Kao utrnuće, pomaže mi misao da ga ostavljam upravo kod tog istog divnog brižnog koščatog dede, da ga on čuva, da love po šumi i budu srećniji više nego što bi ikada sa mnom bili. O tome svemu će da mi pričaju kada im se ponovo budem vratila, došla na odmor, tad u tom nekom danu u godini, kad mi deda propiše i kaže da je tad najzgodnije.  

петак, 07. децембар 2012.

Sa druge strane momenta


Ostali smo sami u stanu, otac i ja, kada je majka otišla na posao noseći na sebi lepu toplu odeću i tužan pogled.

Ja sam bila u pidžami, otac je prao sudove. Obukla sam se, pustila sam Darkov trio da nam svira. Oboje smo se uhvatili za usisivač.

"Ja ću", rekla sam. "Na mene je red. Ti odmori."
Legao je na kauč. Ispružio je svoje noge, duge i tanke ko pecaroške štapove.
"Dobar je Darko", potvrdio je a zatim prekrstio ruke na grudima i zaklopio svoje, kao zelen gora, zelene oči, k'o mrtav, al' nije, samo spava.

A u tebi još je noć, drukčija od drugih  noći. Sanjala si da si sretna.

Nameštam usisivač.

Svako te umesto pozdrava pita kad ćeš opet doći. Sanjala si da si sretna.

Pitam se da li je sretan. Ili sanja. Da je sretan. U nekom od svojih brojnih mogućih života koje je mogao da ima. A ima ovaj, u kome pere sudove i sa ćerkom sluša Darka, sklopljenih očiju. Pokrivam ga ćebetom. Nasmeje mi se usnulog lica. Iskreni smo on i ja, uvek. Ali sada na neki poseban način dok ćutimo i on leži opružen, zatvorenih očiju. Iskreni smo jer poštujemo ćutnju koja leži u svakom od nas.

I svi su puti duboko ispod snjega. Kad reka šuti muzika je njema.

I ja znam šta je meni moja šutnja. Al' ne znam šta je njemu njegova. Samo je osećam. Jer ga osećam. Gledam ga i shvatam. Preda mnom ne leži otac. Preda mnom leži čovek. Taj čovek ima svoju šutnju.

Pogledaj kako se skupljaju oblaci, na mrkim planinama u borbi sa silama.
Al' crnci još sviraju, sveci marširaju.

Držim se za dršku od usisivača, napuklu na dva dela, obmotavam je izolir trakom, gledam oca dok spava, i shvatam. U mojoj kući, opružen leži neki čovek. Čovek, u borbi sa silama.
 
Daleko je moja draga, tamo u planinama. Putevi do njenog praga su prekriveni minama.
Doćiće dan kad ću se vratiti u Kurdistan, od bisera, donjeti ću niske za njen beli vrat.

Za čime žudi, očiju sklopljenih. Gde je njegov oduzeti Kurdistan, pitam se, jer svi mi imamo svoj Kurdistan.

Dva bisera, usled duge niske, to smo ti i ja.

Pitam se. Gledam ga usnulog. Gledam ga stranog. Gledam ga kako leži i ne shvata, da shvatam. Njega. I kako je on meni samu sebe dao.

Kad je kiša ili noć, ti me zoveš upomoć. Sjedam u plavi avion. Ravno k' tebi leti on. Nema tog što ne smijem, samo da te nasmijem. Sad ćeš moći spavati, više nisi sama ti. Onda dugo kao ljek slušam Bili Holidej. Ništa nije zauvek, pa ni ovo lutanje. Šta krade i daje...   

Zazvonio je telefon, otac se prenuo iz sna i otišao u drugu sobu da razgovara. Ja sam počela usisavati polomljenim usisivačem mrvice nešeg toplog porodičnog stana i prašinu naših šutnji. 

... i uvek prekratko traje. 

среда, 05. децембар 2012.

Sa druge strane srpskog posla


Ne znam kako bih opisala tu našu karakternu crtu, tačnije njih hiljadu, kao što ne znam ni zašto smo koj' kurac ikada silazili sa tih Karpata, no dobro. Ne znam, al' uzrečica koja mi se mota po glavi već danima kada stvari krenu nekako apsurdno smešnim i nepodnošljivo teškim tokom je – pusti, srpska posla. I to, verujem, da možemo da shvatimo mi, i naši nam najbliži susedi.
Kako smo tako, nekako sjebani. Večito. Sjebani, teški i komplikovani.
Mi jebote nemamo heroje, uzore, žive ljude od krvi i mesa koji će predstavljati to nešto što u šta će da se veruje, za šta će da se bori. Makar neku ideju, predstavu o nečemu. Pa prvoj mi se sere od glasnogovornika, mladih karijerista i budućih motivacionih propovednika. Ali neko da nas pita - šta mi jebeno hoćemo? – niko ne bi znao da vam kaže. Mi zauvek znamo šta nećemo, i znamo da nam niko ne valja. Jebi ga, Obama nije savršen al' on je u toj Americi neko. On predstavlja nešto. Mi smo naše jedino neko i nešto snajperom skenjali ispred Vlade i od tad se smenjuju manja zla jedno za drugim. I to je taj neko postao neko tek nakon smrti, do tada je bio izdajica i strani plaćenik. Grehe su mu otpisali tek kada je popio metak snajperski.
Nismo glupi i nismo nesposobni, al' ne valja nam ništa i ništa nam ne radi. Mi smo narod koji bi, kada bi se od naroda pravila gramatika izmišljenog jezika, bio odrična rečca NE. Španci bi na primer bili zeleno. Englezi licemerje, Ameri pragmatizam, mi bismo bili NE. Šta? NE.
Ne može, ne znamo, ne vredi, ne valja, ne ćemo, nisu, nemoj, nema.
Pa opet, nismo izumrli. Nekako nismo. Možda je čudo, a možda je čudo koje se ogleda u tome da je Srbija zemlja koja rodi najveći broj budala po kalendarskoj godini. Ali ne bilo kakvih budala, nego ovih što sve ovo znaju i ipak ostaju. Mogli bi negde, al' ostaju. Tu su, i ostaju. Zašto? Pa zato što su budale. Zašto? Pa takve ih majka rodila. I Bogu hvala da duša slovenska takvo što može samo da prihvati kao usud i sudbinu kletu i ćuti, i pusti da ga žderu raspomamljene rečce NE dok ga celog NE pojedu.
I ja ne znam šta sam ja ovim celim tekstom htela da postignem, al' nema ni veze, jebiga pusti – srpska posla.