петак, 26. октобар 2012.

Sa druge strane vrednosti



Bezvredni smo. U ovoj zemlji neke stvari nemaju nikakvu vrednost. Znam to. Naravno da znam, al' nekako nikako da prestanem da se iščuđavam. Kako to da ništa vredno ne vredi.. Kako to da sami sebi obaramo cenu... Kako, zašto i šta učiniti?

Čudno je. Nije ovo nikakva epifanija, prosvetljenje... Nije čak ni bunt, ni uzludna konstatacija. Već više nekakav podsetnik. Da mi stoji tu, da ne zaboravim. Kad opet rešim da se predam nečemu cela. Znate ono, krv, znoj, duša pa sve na tezgu. E pa kad sav taj krv, znoj, duša i sve ostalo sa tezge završe na otpadu starog gvožđa po ceni koju će devalvacija dinara, samopoštovanja i samoprezira da pojede, e pa tad da imam barem ovaj tekst. Da kažem sebi – eto, makar je to bio tvoj izbor. Znala si da ideš glavom u zid, pa ne što si se zaletetla nego ni kacigu da staviš.

Ako nekome nije jasno šta se dešava, i čemu sve ovo, da pojasnim malo ljudima u poslednjem redu. 

Na primer, koleginica mi je prijuštila sat i po vremena besplatnog dramskog programa (da to tako nazovem) a ona mi je rekla – hvala što si bila, iako ja njoj treba da kažem hvala. Iako sam i ja uvek ta koja se zahvaljuje što ljudi primaju poklone koje im ja darujem bez ikakve nadoknade. Ali nismo to samo nas dve – mladi i nemladi umetnici i organizatori sve svoje kače, daju, dele, izvode, postavljaju, festivališu, stavljaju – za džabe, i govore drugima hvala. I srećni su ako to nekoga zanima. Jer sve to kao da ništa ne vredi. A vredi, samo ne ovde. Ne u Srbiji.

U novembru idem u Portugal na devet dana. Na radionicu kreativnog pisanja gde će meni platiti, oni meni a ne ja njima, dakle oni meni, da se devet dana predam sopstvenom pozivu, da čitam Deridu, Šopenhaura, da idem u kuću Fernanda Pesoe, da razmenjujem mišljenja i upoznajem ljude. Da bih bila bolja pisac, jer oni misle da ja nešto vredim. Oni misle da književnost vredi, oni veruju da znanje vredi i žele da ga dele sa mnom da bih ga ja delila dalje.

A ja ću da se vratim u Srbiju. Zatećiću verovatno samo praznu sobu i poruku na kojoj pišu ove reči, plus jedno ps.

P.S.
Ugasi svetlo. 

понедељак, 15. октобар 2012.

Sa druge strane kukavičjeg gnezda ili kratak život i duga smrt post post post postmoderne



Od ranog jutra, kada sam krenula u šetnju sa voljenim mi psom, vrane su me gađale orasima sa strujovoda i bandera. Dan je bio i tmuran i topao a na svaka dva koraka odzvanjali su tupi zvuci bačenih oraha hičkokovih ptica. Lud dan na pomolu, pomislih. Izopačen. Vuče me ono kuče dok zbunjeno gledam kako čovek vrlo ekspresivno šutira drvo, noseći veliku kesu u ruci. Sezona lova na orahe nije raspomamila samo krilata bića. Kotrljao se izopačen dan na pobacanom kestenju i orasima, kotrljao zajedno sa kazaljkama na satu.

Zaputila sam se ka gradu. Ludnici po sebi. Konstantno mi je smetalo to što imam osećaj da me neko prati prouzrokovan jednostavnom činjenicom da je u gradu uvek gužva i da ćeš uvek biti nekom ispred nogu. Išla sam da se nađem sa prijateljem. On je iskušenik-slikar, nešto od ta dva, samo da se odluči na koju bi stranu. Divna osoba. I pomalo čudna. Zvao me je da dođem u paviljon "Cvjete Zuzorić" u kom se obreo čekajući me. "Ima ovde neka čudna izložba, dođi, biće ti interesantno", reče mi njegov izblazirani glas preko telefona.

Ulazim u paviljon, skrećem desno stepenicama u alternativni prostor. Dočekuju me prijatelj i urednik, kustos – čudan čovek čija pojavnost neminovno asocira na kostimografiju doktora Džekila. Okrugle naočare, dugi zulufi bez nastavljanja na bradu i gotovo vampirsko plave oči. Nesuđeni reditelj. U pokušaju. Pita me šta mislim o izložbi. Koncept je da je sve alternativno, haotično i bez pravila u konstantnom kretanju. "Ima ovde krša, kiča i đubreta, ali ima i ponešto dobro zar ne?" Najviše mi se dopao prostor. I možda jedan do dva rada. Iako volim "alternativno" i "avangardno", pre svega volim kvalitetno.

Po želji prijatelja prislanjam se uz deo zida po kome on crta olovkom moj lik i siluetu pogrbavljenog tela. Umesto kafe, pričamo dok ja poziram prislonjena na zid a on kao sluša dok mu oči igraju levo desno. Po završetku daje mi olovku i kaže napiši nešto. – "Razlozi salutiraju nebu umesto uličnih svetala", pišem stih koji mi je pao napamet, žvrljam tačnije po zidu alternativnog prostora u "Cvjeti". Umesto kafe. Po danu kada svrake lome orahe pored glava prolaznika.

I baš po završetku kustosovog portreta na suprotnom zidu, Jonesko silazi niz stepenice. 

Jedan od umetnika zapravo, osoba u vezi sa organizacijom cele izložbe silazi razdragano nis stepenice golog stomaka odnosno rakopčane košulje sa kožnim ludačkim steznikom na glavi i gomilom nekog mirsnog šiblja koje nosi u ruci.
"Ko je reditelj? Ja sam reditelj! Ja sam umetnik!", čovek viče. Besprekorna dikcija, kao da su ga tog momenta svukli sa neke pozornice na kojoj je preglumljivanje dobrodošlo. Trenutak zloćudne tišine, zatim histerija kosmičkih razmera.

"Pa šta je ovo! Ubili ste umetnika! Kako si se usudio! Ovo je strašno! Brzo vraćaj ono đubre, gde mi je pola eksponata! Neću da se smirim! Neću da se smirim! Uvređen sam! Uvređen sam zauvek!"

(Određena količina đubreta je bila sklonjena jer je kustos mislio da NIJE deo eksponata. Ispostavilo se da pored okačene metle preko koje je visila majica i radničkog šlema i čekića ostalo đubre predstavlja deo konceptra. Kustos nije znao. Kustos je isprovocirao ludilo u već ludom čoveku.)

"Možeš da povrediš mene, ali ne i moju umetnost! Kako si mogao! Odakle ti pravo! Vraćaj sve! Vraćaj kako je bilo! Šta je ovo? TI si staljinista! Zoveš sebe nekim hrišćaninom! Staljinisto jedan! Ti si staljinista!"

Zajedno sa prijateljem napuštam prostoriju pitajući se kako će u celom tom ludilu izgledati olovkom nacrtana silueta mene sa rečenicom u oblačiću – Razlozi salutiraju nebu umesto uličnih svetala. "Svi mi po malo doprinosimo kratkom životu i dugoj smrti post post post postmoderne", pomišljam sležući ramenima.

Uskoro se rastajem sa prijateljem. Presreće me neki čovek da me obavesti da je izbegao sa Kosova i traži mi pare. Slabe volje i integriteta pružam mu novčanicu od dvadeset dinara. Psuje me pričajući u bradu. U daljini na vrhu neke zgradim vidim plastičan grb braće Karić. Dva žuta plastična lava, ukraden novac i lica odlikovanih umetnika.

Hodam po tmurno-vedro-svio-šarenom gradu.

Svraka baca orah.

уторак, 09. октобар 2012.

Sa druge strane hipohondrije


Zašto smo bolesni? Je l' zato što nismo negovani? Je l' zato što je sve prljavo i zarazno i gnojavo i štrokavo? Je l' smo zato bolesni? Nije tačno da nismo bolesni, uvek smo bolesni i kad nismo bolesni. Zdravlje je samo pauza, između dve bolesti. Da li smo bolesni zato što smo bili srećni? Ili nikad nismo srećni. Nesreća je pauza između dve obmane, sreća sve ostalo. Da li smo bolesni jer smo grešili? Da li smo grešili jer nismo negovani? Da li nismo negovani zato što smo prljavi, zarazni, gnojavi i štrokavi?
Pitam se...
Da li smo bolesni zato što ne umemo da kažemo hvala? Ili zato što ne umemo da kažemo ne? Pitam vas, lepo vas pitam... Zašto smo bolesni?
Da li smo bolesni jer se smenjuju godišnja doba? Ili se godišnja doba smenjuju da mi ne bismo primetili sve pojavne oblike naše bolesti?
Ali nije to... Nego pitam vas, zašto smo bolesni?
Naravno da smo bolesni. I poricanje je bolest. Ali ne pitam te to, pitam te... Zašto smo bolesni?
Zašto smo zgrčeni, plačni i bolni? Zašto smo kukavice i slabići? Zašto smo bolesni? Imuni sistem nema nikakve veze sa sistemom koji ne funkcioniše jer se jedan sistem ne može popraviti drugim, i najčešće ih treba spaliti, zato te pitam... Zašto smo bolesni?
Zašto nam neko turpijom iznova polira kosti i drobi utrobu iznutra? Zašto smo bolesni?
Zašto vanzemaljci pokušavaju nastaniti ono i nama nepoznato u potrazni za onim i nama nepoznatim? Zašto cvokoćemo i gledmo kako nam se telo kruni kao bajati hleb u rukama klošara?
Zašto smo bolesni?
O bolesti pišem, jer sam bolesna. Ali nije to, pitam te... Zašto smo bolesni?
Je l' smo bolesni zato što smo loši ljudi ili je i to bolest po sebi? Ili smo dobri ljudi ali smo uvek bolesni?
Da li smo bolesni jer ne znamo zašto smo bolesni? Ili smo bolesni zato što mislimo da nismo bolesni?

Pitanje svakako ostaje.  Bolesni smo. Zašto smo bolesni?