понедељак, 20. август 2012.

Sa druge strane biciklizma


Biciklizam, ona slobodna varijanta u privatnoj organizaciji, je čini mi se danas jedini vid čiste slobode, kao neka vrsta drumske piraterije. Svaki bicikl je ostrvo (sa čovekom na njemu koji njime upravlja), pa makar bila razdrndana krntija poput ovog mog matorca(svašta je taj za života video), i svako na biciklu ima isti i jedini cilj – stići na odredište, nekada i nekako sa jedinim uslvom da je i dalje živ. Ne želim pisati hvalosepave, promovisati ekologiju ili 'pak neke svoje nepostojeće biciklističke sposobnosti; postoji jednostavno taj osećaj,  ne znam, davno izgubljen osećaj avanture u kome se pod surfom prvo misli na internet pa tek onda na neku vrstu slobodnog šibanja kroz nevirtualne talase.
Ne prelazim velike kilometraže ni nemoguće uspone za kratko vreme, ali koliko god se vozilo, bitno je da se vozi van grada i da se niz magistralu puštaju kočnice. Naravno da ceo ugođaj ne bi bio isti bez seoskih ili šumovitih predela, slika baka, deka, i kuca koje se smenjuju kao da bicikl promiče pored voza na kome su zalepljeni frejmovi, lepo je svakako videti da postoji i neka druga mogućnost življenja, u nekom na primer Zucu, da postoji samo jedan ispunjavajući miris rastinja, ali bitnije je ipak ne stajati i pustiti kočnice.
Kada se puste kočnice, uključe se sva čula. Bukvalno sva čula. Zašilje se i uši i oči. Ti si sam, ideš oko tridesetak kilometara na čas, pored kola i ponekog kamiona, ali ti nemaš er beg, retrovizor i vezan pojas oko struka. Imaš dve ruke, reflekse i odsečan kratak uzdah kojim povratiš samopouzdranje ukoliko je neka rupa na putu ugrozila tvoje samopouzdanje koje je više nego neophodno. Za svoj strmoglavi put ka gradu u punoj brzini odgovaraš samo ti. Hiljadu stvari može krenuti naopako, ali o tome se ne misli. Misli se o kontroli i adrenalinu. Misli se o tome kako se to ne radi za pare. Kako si suzio očne kapke jer je sumrak pa nije za naočare a bube upadaju u oči i moguće je da nešto veličine ostatka tvog isečenog malog nokta može da te košta lomljenja rebara, ruku i nogu.  To je osećaj kada kola stanu pored puta, ti ih gledaš ne bi li otvorena vrata u poslednji čas bila i poslednje što ćeš ugledati, ali se to ne desi već ugledaš da je upravo sa te strane kolima odvaljen retrovizor i sastrugana farba i naprslo staklo i učini ti se kao da si video kostursku glavu kako ti se smeje i prizivate na mračnu stranu. Kao kada izgladneli mornari vide brod u daljini, u romanu Edgaraa Alena Poa, radujući mu se bezumno da bi shvatili da je kostur ono što im je izgledala kao pomoć sa broda od kojeg su očekivali hranu a naišli na smrt i kugu.
Nastavljaš dalje i stižeš na cilj. Zadovoljan, drhavih ruku, jedeš slasno a onda legneš da spavaš. I opet prigrliš smrt kojoj si odolevao na magistrali.
Sutradan si ponovo u istom svetu i ponovo u okovima nekog potpalublja.
Ponovo pare, pare, pare i novac, obaveze i bič koji puca iznad tvojih leđa dok gonič robova u drugoj ruci komada parče hleba koje mu ispada kroz krezuba usta. Ćutiš, veslaš i još uvek sanjaš o pobuni na biciklu Baunti.

четвртак, 02. август 2012.

Sa druge strane tarabe


... su nekada bile komšije. Komšiluk. Ljudi sa kojima se razgovaralo, pozajmljivalo, uzajmljivalo, sakrivalo u sklonište, tolerisalo, komentarisalo, navijalo, ogovaralo, svađalo, mirilo, kafenisalo, i savetovalo oko iskopavanja ilegalnih septičkih jama.

Toga više nema. Barem ne kod mene. Ili sam ja porasla a ljudi ostareli pa postoji još samo čudan starac koji će vas zaustaviti na ulici da vam ispriča stvari za koje ga nikada ništa niste pitali.

"Postoji taj hotel u Bečićima moje firme gde sam radio koji sam ja uknjižio je l' da bude srpsko a svi me pitali kako sam znao, pa eto. Sad idem tamo stalno a sve se mislim da će mi svako leto biti poslednje."

Dobro postoji i ekipa kod malog maksija, ali to je gomila pijanica koja većinu vremena ne zna gde se nalazi pa je reč komšiluk u suštini jedan ograničavajući termin pod koji se oni ne mogu svrstati.

Nekad je cela ulica bila dečije igralište i svačije dvorište otvoreno, i sve porodice dobro poznate.( Samo nas je jedna glupa krava jurila jer pravimo buku sve dok je deda nije zalio vodom sa terase.)  Nekada je debela Lepa izlazila na svetlost dana i sedala na kafi kod moje babe da se odmori.

Ovo leto je moje kuče pokušalo da se otruje a ja prvim komšijama nisam pokucala na vrata da im tražim hidrogen nego sam odjurila do prve apoteke.
Ovo leto mi je bilo neobično drago kada je babi pozlilo pa me je poslala kod teta Dragane po lek. Zazvonilo je zvono koje se čuje kao lastavica a ja sam se setila kad sam čekala Ivana Šniclu, njenog unuka, da završi sa jelom da bi išli napolje, odbijajući parče tog savršeno ispohovanog mesa koje sam odbila pod izgovorom da sam već jela. A nisam, jer meso moje babe pliva u ulju a ne u savršeno hrskavom pohu. Ivan Šnicla je to bolje znao od svih.

Prestale su da se prave zimnice i da se zajednički ugovara dolazak kamiona sa paradajzom ili krompirom u našu ulicu. Više se ne peku paprike na ogromnoj peći sa metalnim valjkastim delom koji izgleda kao dimnjak, kod pokojnog komšije bivšeg taksiste sa velikim kesicama ispod očiju koje su znak da ima probleme sa bubrezima a čijeg se imena ja ne sećam i čiju su kuću odavno srušili.

Nedostaje mi miris pečenih paprika.

Komšije koje su sada prekoputa mene pričaju na italijanskom i imaju dva ogromna bernandirca kojima čak ne znam ni i imena. (Pokušala sam sa Betoven, ne radi.) Na mestu gde je njihova kuća, nekada je bila kuća lude Rade kojoj smo iz nepoznatih razloga ostavljali pokvarena usmrdela jaja u tegli i time eskalirali nivoe njenog ludila. Ali koliko god ona bila luda naši roditelji su joj otvarali vrata, slušali njene priče (najčešće dok nije krenula da se skida) a zatim je i ljubazno ispraćali kući.

Mislim da danas ludoj Radi niko ne bi otvorio vrata i da nemamo pojma koje govno je ona zamrznuta pečena paprika iz maksija u odnosu na domaću. ALi ipak postoji jedna stvar koji znamo, kad nekome od nas pozli, verovatno ćemo pozvati hitnu pomoć i polako umirati u bolu i agoniji pre nego što ćemo da okrenemo komšiju da nas poveze pošto je kasno a ni jedan radan čovek se ne zove u gluvo doba noći u nedelju uveče jer je sutra radni dan.