среда, 08. фебруар 2012.

Sa druge strane lokalpatriotizma

Pre nekoliko meseci, mislim da je bilo leto (da ono sunčano, lepo, toplo, kada dani dugo traju), sam videla najgluplju moguću nalepnicu u autobusu. U autobusu koji ide od Zemuna do Banjice neko je u pokušaju nekakve kampanje zalepio nalepnicu na kojoj piše nešto tipa – stop lokalpatriotizmu. U potpisu Grobari Zemun, a na slici je bila neka romantična slika zemunskog keja u svom njegovom sjaju. Pored vrlo kontradiktorne poruke koje me zbunila, takođe sam bila začuđena samim pojmom lokalpatriotizma. Međutim, večeras sam na praktičnom primeru shvatila njegov "značaj". Mrzi me da koristim navodnike, ali se plašim da neko neće shvatiti ironiju, tako da ću je ovim vrlo nediskretnim prst-u-oko-sram-svakog-wonna-be-pisca putem naglasiti. (Sve nadalje u ovom tekstu pisano je ironično.)

Ulazim u autobus. Srećem svog lokalpatriotskog zemljaka sa kojim sam išla u osnovnu školu. Sedište pored njega je upadljivo prazno, dakle sedmostanična konverzacija neizbežna. Odnedavno je doduše vlasnik psa pa nam se reon zajendičkih interesovanja proširio. Razgovor je počeo sa onim standardnim – šta ima. A da, pre toga me je pitao da li sam ok jer izgledam loše. Izgledala sam kao i uvek, ogorčeno dok sam silovala finoću i civilizovanost. Optužila sam vino za moj raspadnuti izgled. On je međutim bio u bioskopu, gledao novog Šotru, i baš kada smo nakon Šotre istrošili temu sa kučićima ja opet prebacim na filmove čisto da opipam bioskopsku ciljnu grupu, današnju publiku i to... Prvo sam se začudila kad je primetio da je "Parada" nominovana na onom, citiram – festivalu za Evropu, a "Montevideo" nije, a onda smo nekako skrenuli na "Paradu" gde je uglavom zaključak bio da je to jeziv film za pedere a tamo kao sve neki Srbi. Budući da lokalpatriotskog zemljaka znam iz razreda i budući da sam mu nekad objašnjavala neke predmete da bi izvukao po koju dvojku pokušala sam nekim sličnim, nasmejanim, pedagoškim pristupom da mu kažem da su to jezive predrasude i stereotipi i da je u suštini užasno to što govori. Smeje se on, smejem se ja. U troli neko čudno rapsoloženje, neki me gledaju popreko, neki se smejulje. Zemljak zaključuje, kroz smešak naravno, da pričam svašta jer me je vino udarilo u glavu. Ja njemu nekako fino kažem da naginje ka fašizmu, on meni opet kaže da nije fašista nego nacionalista na šta mu ja kažem kako bih mu objasnila da je razlika između te dve stvari vrlo tanka zapravo ali ne smem jer se plašim da će me neko prebiti. Ovde dolazimo do bitnog dela.

- Ne bi' ja dao da te biju, ipak se znamo iz kraja. Mada bi mislio da si ti možda jedna od tih nastranih.

- Izvini nisam čula to poslednje, stigla mi je poruka od devojke.

Oboje smo se zatim opet nasmejali na to. Ah taj smeh, višestruki odbrambeni mehanizam, em sakrivam neprijatnost em mogu da kažem da sam se šalila u vezi svega što sam rekla u koliko me neko fizički napadne. (Čini mi se da nisam neki herojski tip, čula sam da su antijunaci ponovo in.) Stiglo je i vreme da se siđe. Pozdravismo se veselo, on i ja, fašista i osoba koja se brine za svoj povratak kući i do kraja puta se osvrće oko sebe. Međutim, na tom putu kući setila sam se još jedne utešne priče. Drug je jednog leta u Mirijevu nosio majicu na kojoj piše Hvar i neki likovi ga jesu smarali ali ga nisu napali jer je on ipak iz kraja, i ono, ok je dečko. I to sećanje me je smirilo, jer iako možda u spostvenoj zemlji ne mogu da govorim naglas šta mislim, ukoliko to i kažem a nalazim se u kraju i pričam sa osobom iz kraja verovatno mogu da se pozovem na lokalpatriotizam i izvučem se nekažnjeno. I to je moj večerašnji nauk za vas.
Volite kraj svoj, sunce tuđeg kraja neće vas grejati k'o što ovo grije...

Grobari Zemun

недеља, 05. фебруар 2012.

Sa druge strane zimske idile

U zemlji su proglasili vandredno stanje. Izgleda da je pao neko izvesni Sneg. Ne znam lika. Nisam sigurna ni zašto je pao, mora da je ometao javni red i mir.

U prevozu je bilo malo ljudi ali je vozač bio suicidno nastrojen, klizavi putevi mu nisu smetali. Preskočio je čitave tri stanice, ljudi nisu ni stigli da dođu do vrata kako bi mu gestom pokazali da su spremni da izađu. Spletom srećnih okolnosti meni je stao gde treba, išla sam do poslednje stanice.

Kod Juga je bilo uobičajno lepo, svi smo bili tihi i intelektualno nastrojeni okruženi njegovim knjigama i bakinom vitrinom sa antikvitetima koju niko nije smeo da takne, a koja je jednostavno izazivala svojim prisustvom. Nakon dosta vina, cigara i dobre muzike zaputila sam se kući, odakle sam i došla, iako je taj izvesni Sneg okupirao ulice. Jug mi je rekao da izgledam kao postmoderni astronaut i mislim da mi se to dopalo.

Nada i ja smo šipčile uzbrdo. Pod blagim uticajem alkohola, nije mi bilo ni malo hladno. Šta više gorela sam, a puste ulice su izgledale divno uzimajući u obzir gomilu stubova sa puslicama na vrhu.

Kada je čovek pijan, postane dijametralno suprotna osoba. Meni se na primer na kratko učinilo da je divna noć i da je vrlo lepo i prijatno biti živ. Pojela sam parče pice koje sam kupila usput, i da neonska svetla sa brojem 47 nisu tako transparento označavala da me na stanici čeka prevoz prilegla bih na pet minuta u snegu i nikada se više ne bih probudila. Ljudi nisu svesni koliko je malo alkohola potrebno zimi da se od njega ubiju, bukvalno rečeno.

Prislonila sam glavu na staklo i tek što sam sklopila oči i uhvatila onaj prvi dremež moja omiljena kondukterka me je probudila. Ja je zovem Blondi. Prijatno je rekla - dobro veče, kako me ne bi uvredila a ipak me iz obeznanjenog stanja dovela do svesnog u onoj meri da joj dam novčanu nadoknadu za parče papira koje se zove karta. Blondi je super žena. Dosta se vozim noćnim prevozom i volim kada mi ona proda kartu. Sećam se jedne letnje večeri kada je bio neki događaj u gradu. Autobus je bio krcat ali je ona od stanice do stanice špartala autobusom uzduž i popreko (zapravo samo uzduž, autobusi su po svojoj prirodi prilično uski) kako bi savesno uradila svoj posao, znajući da je ljudi osuđuju zbog njene težine. Da, Blondi ima višak kilograma, ali je najšarmantnija kondukterka koju sam ikada upoznala. I to je jako lepo, to kada poznajemo ljude sa kojima delimo svakodnevicu, pored Blondi takođe imami i omilijenu kasirku u Maksiju i merača voća i povrća, porodavačicu u trafici, čuvare iz ulice koji čuvaju dedinjske budžovane, devojku sa šaltera u pošti ali kada se ode u onaj drugi deo gde se šalju telegrami ali ja na kvarno platim babi račune i td.

E sad, verovatno je došlo vreme da sve ovo što je rečeno uobličim u nekom smislenom zaključku. Postoji samo jedan mali problem u tome što zapravo od početka ne znam šta sam tačno htela da kažem, osim da napolju nije zapravo toliko strašno, i da je još lepše ako se malo cugne u durštvu prijatelja i u koliko u povratku ne rešite da prilegnete na pet minuta u snegu iako u datom trenutku to deluje više nego primamljivo.

Svakodnevica će uvek biti tu. Ali makar je u snežnom ruhu, dovoljno drugačija da o njoj prodiskutujete sa vašim omiljenim kondukterkama i kasirkama u Maksiju.

- Napadao, majku mu.
- Ma ako, barem će deca da se izigraju.