петак, 20. јануар 2012.

Sa druge strane upornosti

Bilo je prilično kasno kad sam se probudila. Dan nije bio siv koliko je izgledao kao da mu je neko u fotošopu oduzeo boju. Jedan od onih dana kada otvoriš oči i jednostavno znaš – ovaj dan nije tvoj, tu je da bi prošao, da ga predišeš. Grejem se ispod jorgana, i slušam ga. Ne ulazi mi se u taj dan, osećam se kao da me neko tera da uđem u bazen sa hladnom vodom. Znam da ću se zagrejati plivanjem ali osećam kako mi se na samu pomisao ježi koža.
Bezbojan dan, sivi zvukovi. Ono što me je u stvari probudilo bila je majka koja je pričala preko telefona što mu dođe jedanko iritantno kao da me je probudio jutarnji dnevnik. Ona je doduše izveštavala o lokalnim događajima. I imala je običaj da ponovi istu vest po više puta. Zaredom. Identičnim sledom reči, čak i s istom srčanošću sa kojom se drala u tu slušalicu.
Međutim, vesti nisu bile toliko nezanimljive. Majka je angažovana oko rentiranja babinog stana u Pančevu. Želi da pronađe pouzdanog stanara jer ne može kroz isti pakao da prolazi na svakih nekoliko meseci. To danas nije lako, pogotovu u Srbiji gde ljudi ne proveravaju jedni drugima imovinska stanja iz prosto razloga što ih nemaju. Sve se nekako na kraju svede na tih par reči – procena i poverenje.
Jedna smušena devojka je bila prilično uporna, i iako joj se nije dopala njena zbunjenost, toliko je puta zvala da su se na kraju našle da joj pokaže stan. Imala je i šta da vidi, nema ni dvadeset a u drugom stanju neki sedmi, osmi mesec. Došla je sa mamom, dečko (da, dečko) nije bio tu.
"Ma njima se sve dopalo. Stan im skroz odgovara, cena je stvarno ok. Ona je tu iz Kačareva, brzo bi se preselili, ali sam ja morala da joj kažem... Lepo sam joj rekla. Vidi Mašo, rodila sam troje dece, znam kako je, velike su šanse da ćeš ti već nakon prvog meseca od kako se dete rodi da vidiš kako je to teško i da se onda odmah vratiš kod mame, a ja ne mogu opet da dajem oglase da dolazim ovamo, meni treba pouzdan stanar. Mala zapela. Živeću sa dečkom, neću biti sama. Nemam ja ništa protiv, lepo je to, mladi su, neka ima i dečka i dete, ali nemaju šanse. Nema šanse, a mala zapela. Nekoliko puta sam joj rekla, videćeš vratićeš se kod mame. Ona meni, neću, pa neću, tu je dečko."
Sličan monolog sam čula još par puta otprilike, ali mi nije smetalo. Ležim i tumbam slike po glavi. Sećam se bakinog stana i zamišljam mladu devojku kako ga gleda, i tačno znam kako izgledaju, sada prazne, police i ormari, stari televizor i devojčin pogled koji u svemu tome vidi neku svoju malu budućnost i četiri skučena zida. Pančevački Kotež, Vojvođanski bulevar, i neki njen nov život. Ali keva kaže da nemaju šanse. A njoj se sviđa. Možda joj se najviše sviđaju mreže protiv komaraca na prozorima, ili keramički znak u obliku dečaka na noši na vratima od toaleta. (Uvek sam se čudila ljudima koji kače figure dece koja vrše nuždu na vrata od toaleta, mada to nikada nisam rekla babi i dedi kada sam dolazila u posetu.)
Neverovatno je stvarno koliko topline nosi taj mali jednosobni stan, toga sam tek sad postala svesna. Lepo mesto za svijanje nekog gnezdašca. Ali mama kaže da nemaju šanse. A njoj ne valja protivrečiti. Pare od rente su prekopotrebne da bi se plaćao babin starački dom tako da će ipak biti primorana da rizikuje sa malom.
Ja navijam za malu. Uostalom, ako mala opstane opstaje i moja baba u staračkom domu, to mu valjda sad dođe kao neki savremeni krug života.
Nema mnogo izgleda, ali navijam za malu - zaključila sam i ustala iz kreveta. Nema mnogo izgleda ni da ovaj dan dobije malo boje, ni da življenje zaliči na nešto što nije skakanje u bazen sa hladnom vodom, ali mi je nekako bilo lakše da ustanem sa saznanjem da neka mala planira svoj život tamo negde u Kotežima, i da je zapela, i da ovaj dan iako nije moj, možda jeste baš njen.