среда, 19. децембар 2012.

Sa druge strane


Praznici, kao i običaji, postoje sa razlogom. Taj razlog se često ne vidi, ljudi se ne zapitaju nego nasleđuju usvojeno ponašanje jer se to tako radilo i radiće se. Na četrdeset dana, na crveno slovo, na Veliki i mali petak.
A praznici i običaji su tu najčešće da tiho saopšte strašne neke stvari i pomognu čoveku da se sa njima suoči. To je sve alat za preživljavanje u stvari i to je sve izmislio jedan brižni sedi deda, koji je sve prošao i koji je hteo da potomstvu prenese neko iskustvo, al' pošto mu je vreme nedostajalo i njegova izlapelost je uzimala maha, on je tako samo zadao neka pravila. To da se poštuje i da se ne pita zašto. Zna on zašto, posle će mu se zahvaljivati.

Ja sam danas na slavi shvatila da smo porasli. Ozbiljno smo porasli. U ozbiljne ljude. Dobro, nismo baš još tu, ali smo jednu slavu bliže. Tako smo se nekako zrelo ponašali. Ej, pa to je strašna stvar. Nešto u meni me je bolelo dok sam punog stomaka sedela sa čašom vina u ruci, kao da mi je rastao neki zub u utrobi ili da dolazi do okoštavanja duše. (A šta bi tek bilo bez stomaka i vina.)
Sedimo tako mirno, slušamo muziku, pijemo umereno, pričamo umereno, umorni smo umereno ali na vreme ćemo u krevet. Većina od nas je krenula da kuva. Ej, ejjj. Komentarišemo grožđe u salati i kvalitet belog vina. I stanje u zemlji, i enterijere nekakvih stanova, asistenture, doktorate i potencijalne šanse. I to je sve odjednom normalno. Eejjjjj. A to je pored toga što je normalno i užasno jezivo strašno! A to ti niko ne kaže.
Danas smo porasli. I to je tako. Tome ćemo nazdraviti, nesvesno, ne znajući šta činimo okruženi prijateljima, ušuškani u porodičnu atmosferu za trpezom za kojom se dobra dele i ipak daje neka nada da smo ok. Što je lepa stvar te iste strašne stvari. Što me vraća na dedu sa početka priče.

Sad ga već vidim, njega i naše povremene susrete. Stojimo u prirodi ispred njegove kolibe. Pored mene je neko dete i malo ličimo, grčevito me steže i ja mu obećavam da ga nikome neću dati a već vidim sebe kako lagano odlazim niz reku. Prepuštam se struji, ne okrećem se. Gledam kamenčiće na dnu korita, stavljam ruku u vodu kako bi utrnula. Kao utrnuće, pomaže mi misao da ga ostavljam upravo kod tog istog divnog brižnog koščatog dede, da ga on čuva, da love po šumi i budu srećniji više nego što bi ikada sa mnom bili. O tome svemu će da mi pričaju kada im se ponovo budem vratila, došla na odmor, tad u tom nekom danu u godini, kad mi deda propiše i kaže da je tad najzgodnije.  

Нема коментара:

Постави коментар