недеља, 30. децембар 2012.

Sa druge strane svete mržnje

Ja mrzim svoje roditelje. Konačno sam dopustila sebi da ih mrzim. Konačno sam uradila pravu stvar. To nije lepo, to je jednostavno - realno. Nikada ni najmanjim delom svoga bića ne želim biti kao oni, ni u jednom segmentu. Da su me bolje vaspitali, da su oni ikada znali šta su pa da su i mene oblikovali po njihovom liku možda to i ne bi bio slučaj. Ali nisu me vaspitali, ispustili su me, što se kaže i ja sam sad jedan hodajući deformitet ulubljene duše nedovoljno osakaćen da mrem već uporno invalidna sisam dane, jedan po jedan. Ja sam neka vrsta ameboidne bezoblične mase koja oseća razlivanje genetskih materijala sopstvom menjajući oblike ali na sebe ne preuzimajući niti jedan. Ja sam njihov odraz u polomljenom ogledalu, ja sam zapravo to ogledalo koje su polomili. Ja sam očev krik kada mu majka kaže da je pizda, i svoj sam krik dok gledam oca koji ćuti i uvrede guta kao med sa kašike, pušta da mu se tope niz grlo. Ja sam sve ono najodvratnije što je moja majka, ja sam njena usta koja vređaju i njeno dupe koje gleda samo svoju perspektivu. Sve sam to. I voleći ih, volim sve te odvratnosti. Voleći ih prikrivam metastaze jedne duboko utemeljene nevaljanosti, voleći ih nikog ne volim već se lažemo i rastačemo u besmislu prolazećih dana.

Božija zaposvest ne glasi voli svoje roditelje, nego ih poštuj. I da je roditelje, ovakve roditelje, moguće voleti Bog bi stao kod zapovesti ljubi bližnjeg svoga i ne bi išao dalje. Ali znao je da stvari nisu tako jednostavne, te je ipak dodao i to "poštuj ih". Poštovaću ih, naravno. Poštovaću ih mržnjom, zaista ću ih poštovati, bolje nego što bih ikada mogla da pokušavam voleti ih nasilno, maligno i lažno. Poštovaću ih i vrednovaću ih kao neprijatelja dostojnog borbe, kao bolest dostojnu eliminacije jakom terapijom, kao pošast koja napada moj grad i ja joj želim stati na put. Toliko ću ih puno poštovati.

Kada se od njih izlečim, kada podivljali rat utihne proizvodeći kurženje lešinara oko mešina naših emocija i ljudskosti, kada postanem čovek kakav želim da  budem, možda se i vratim.
I tada ću ih voleti. Iskreno i zaista. Kao one kojima ništa ne dugujem, i čije mane mogu voleti jer one više neće imati nikakve veze sa mnom.       
A do tada važiće samo jedno – il' sa štitom il' na njemu. 

Нема коментара:

Постави коментар