среда, 05. децембар 2012.

Sa druge strane srpskog posla


Ne znam kako bih opisala tu našu karakternu crtu, tačnije njih hiljadu, kao što ne znam ni zašto smo koj' kurac ikada silazili sa tih Karpata, no dobro. Ne znam, al' uzrečica koja mi se mota po glavi već danima kada stvari krenu nekako apsurdno smešnim i nepodnošljivo teškim tokom je – pusti, srpska posla. I to, verujem, da možemo da shvatimo mi, i naši nam najbliži susedi.
Kako smo tako, nekako sjebani. Večito. Sjebani, teški i komplikovani.
Mi jebote nemamo heroje, uzore, žive ljude od krvi i mesa koji će predstavljati to nešto što u šta će da se veruje, za šta će da se bori. Makar neku ideju, predstavu o nečemu. Pa prvoj mi se sere od glasnogovornika, mladih karijerista i budućih motivacionih propovednika. Ali neko da nas pita - šta mi jebeno hoćemo? – niko ne bi znao da vam kaže. Mi zauvek znamo šta nećemo, i znamo da nam niko ne valja. Jebi ga, Obama nije savršen al' on je u toj Americi neko. On predstavlja nešto. Mi smo naše jedino neko i nešto snajperom skenjali ispred Vlade i od tad se smenjuju manja zla jedno za drugim. I to je taj neko postao neko tek nakon smrti, do tada je bio izdajica i strani plaćenik. Grehe su mu otpisali tek kada je popio metak snajperski.
Nismo glupi i nismo nesposobni, al' ne valja nam ništa i ništa nam ne radi. Mi smo narod koji bi, kada bi se od naroda pravila gramatika izmišljenog jezika, bio odrična rečca NE. Španci bi na primer bili zeleno. Englezi licemerje, Ameri pragmatizam, mi bismo bili NE. Šta? NE.
Ne može, ne znamo, ne vredi, ne valja, ne ćemo, nisu, nemoj, nema.
Pa opet, nismo izumrli. Nekako nismo. Možda je čudo, a možda je čudo koje se ogleda u tome da je Srbija zemlja koja rodi najveći broj budala po kalendarskoj godini. Ali ne bilo kakvih budala, nego ovih što sve ovo znaju i ipak ostaju. Mogli bi negde, al' ostaju. Tu su, i ostaju. Zašto? Pa zato što su budale. Zašto? Pa takve ih majka rodila. I Bogu hvala da duša slovenska takvo što može samo da prihvati kao usud i sudbinu kletu i ćuti, i pusti da ga žderu raspomamljene rečce NE dok ga celog NE pojedu.
I ja ne znam šta sam ja ovim celim tekstom htela da postignem, al' nema ni veze, jebiga pusti – srpska posla. 

2 коментара:

  1. Meni su srpska posla i onaj mentalitet "sve znam" i večito moralisanje i kritike drugih.
    Odličan post, inače, standardno.

    ОдговориИзбриши
  2. pa to to! ne, stani, vidi, da ti kažem, slušaj...ma to ti je go kurac, nema taj pojma... on? On će da mi sere, ma jebem ti sunce, pa znam te od još odnomad kad si...

    ОдговориИзбриши