петак, 07. децембар 2012.

Sa druge strane momenta


Ostali smo sami u stanu, otac i ja, kada je majka otišla na posao noseći na sebi lepu toplu odeću i tužan pogled.

Ja sam bila u pidžami, otac je prao sudove. Obukla sam se, pustila sam Darkov trio da nam svira. Oboje smo se uhvatili za usisivač.

"Ja ću", rekla sam. "Na mene je red. Ti odmori."
Legao je na kauč. Ispružio je svoje noge, duge i tanke ko pecaroške štapove.
"Dobar je Darko", potvrdio je a zatim prekrstio ruke na grudima i zaklopio svoje, kao zelen gora, zelene oči, k'o mrtav, al' nije, samo spava.

A u tebi još je noć, drukčija od drugih  noći. Sanjala si da si sretna.

Nameštam usisivač.

Svako te umesto pozdrava pita kad ćeš opet doći. Sanjala si da si sretna.

Pitam se da li je sretan. Ili sanja. Da je sretan. U nekom od svojih brojnih mogućih života koje je mogao da ima. A ima ovaj, u kome pere sudove i sa ćerkom sluša Darka, sklopljenih očiju. Pokrivam ga ćebetom. Nasmeje mi se usnulog lica. Iskreni smo on i ja, uvek. Ali sada na neki poseban način dok ćutimo i on leži opružen, zatvorenih očiju. Iskreni smo jer poštujemo ćutnju koja leži u svakom od nas.

I svi su puti duboko ispod snjega. Kad reka šuti muzika je njema.

I ja znam šta je meni moja šutnja. Al' ne znam šta je njemu njegova. Samo je osećam. Jer ga osećam. Gledam ga i shvatam. Preda mnom ne leži otac. Preda mnom leži čovek. Taj čovek ima svoju šutnju.

Pogledaj kako se skupljaju oblaci, na mrkim planinama u borbi sa silama.
Al' crnci još sviraju, sveci marširaju.

Držim se za dršku od usisivača, napuklu na dva dela, obmotavam je izolir trakom, gledam oca dok spava, i shvatam. U mojoj kući, opružen leži neki čovek. Čovek, u borbi sa silama.
 
Daleko je moja draga, tamo u planinama. Putevi do njenog praga su prekriveni minama.
Doćiće dan kad ću se vratiti u Kurdistan, od bisera, donjeti ću niske za njen beli vrat.

Za čime žudi, očiju sklopljenih. Gde je njegov oduzeti Kurdistan, pitam se, jer svi mi imamo svoj Kurdistan.

Dva bisera, usled duge niske, to smo ti i ja.

Pitam se. Gledam ga usnulog. Gledam ga stranog. Gledam ga kako leži i ne shvata, da shvatam. Njega. I kako je on meni samu sebe dao.

Kad je kiša ili noć, ti me zoveš upomoć. Sjedam u plavi avion. Ravno k' tebi leti on. Nema tog što ne smijem, samo da te nasmijem. Sad ćeš moći spavati, više nisi sama ti. Onda dugo kao ljek slušam Bili Holidej. Ništa nije zauvek, pa ni ovo lutanje. Šta krade i daje...   

Zazvonio je telefon, otac se prenuo iz sna i otišao u drugu sobu da razgovara. Ja sam počela usisavati polomljenim usisivačem mrvice nešeg toplog porodičnog stana i prašinu naših šutnji. 

... i uvek prekratko traje. 

Нема коментара:

Постави коментар