петак, 28. децембар 2012.

Sa druge strane komunikacionih sistema ili zašto sam ja mojoj babi fejzbuk


Čula sam nepravilni bat koraka, da bih, kada sam se okrenula, potvrdila sebi ono čega sam se bojala. Moja baka je stajala na pragu moje radne sobe sa još jednim novinskim člankom. Prošli put kada je uradila tako nešto je bilo nakon skandala oko predstave "Zoran Đinđić". Zapravo, ona je pokušala da mi približi svoju šovinističku teorijijicu člankom čiji je glavni argument bio – eto, Hrvati u Srbiji peglaju po srpskoj zastavi a mi to ne radimo. Kako sam ja takvu raspravu u korenu sasekla kroz oralnu konverzaciju, jednog dana sam na svom radnom stolu zatekla isečeni članak koji je objasnio njeno zagonetno smeškanje koje sam opazila tog dana kao učestalije nego obično. Članak koji mi je danas dala, je, hvala Bogu, bio stari članak novina iz Slavonskog Broda o njenoj majci, koja je bila higijenski tehničar u institutu za obolele od tuberkuloze i koja je svoj teški posao radila besprekorno i savesno bez imalo straha od zaraze i kiselina kojima se svakodnevno služila. Uživala sam u tom hvalospevu o  drugarici Sofiji od nekog jednako vrednog novinara koji je svoje osećanje narodnog zajedništva materijalizovao i isprojektovao upravo u vrednu Sofiju, majku moje bake i njene sestre, udovicu od svoje dvadeset i četvrte, ponosnu srpkinju iz sela u brdu iznad Herceg Novog i pre svega člana partije. Nekoliko dana pre toga, kada sam baki donela novine i nešto namirnica iz prodavnice, zadržala me je da zajedno odlušamo nekog hrvackog pevača čije se izvođenje emitovalo na televizoru, kako bi ona imala slušaoca za njenu reminescenciju o vremenu provedenom u Splitu za vreme pohađanja srednje medicinske škole.

Međutim, obrisi moje teorije, a to je da mi starim licima iz okruženja predstavljamo svojevrsne fejzbuke i tvitere, su počeli da se obrazuju tek u poseti kod moje baka tetke. Sedele smo u kuhinji, jele kroasane i pile nes kafu, vrlo uglađeno, vrlo građanski sve dok ona iz rukava nije izvadila parče papira.

-       Skot je umro! , uzviknula je radosno.

Kada sam malo bolje osmotrila papir, videla sam čitulju i zaokruženu glavu jedne starije muške osobe.
Skot koji je umro, bio je njen bivši muž, osoba koja joj je upropastila život sakateći je zauvek. Ali nije ovo priča o njemu, ovo je priča o potrebi da se neko saznanje, mišljenje ili priča naprosto sa nekime podele.
  
Kao što mi svakodnevno kačimo glupe statuse (moja malenkost je u tome prva među jednakima), novinske članke, istangramisane fotke na fejzbukove i tvitere, tako moje bake imaju potrebu to da urade ali ne i tehnološka sredstva.

Na primer da moja baka tetka ima tviter, zamislite taj tvit – SKOT JE UMOR, a zatim link na instagramisanu čitulju.

ILI

Meni moja baka postuje na zid novinski članak umesto na radni sto a zatim i ju tjub klip neke muzike koja je podseća na Split. Ili kao što mnogi imaju potrebu da kače fotografije ona okači članak o svojoj majci i mi joj svi to lajkujemo i komentarišemo sa divljenjem.

Ali, oni, stari ljudi, pored svega što nemaju (godine, zdravlje, smisao za humor, bespokojnost i nestrah od smrti) nemaju ni nove tehnologije. A imaju potrebu za istim, kao što sam i dokazala.

Znam koliko je naporno biti nečiji fejzbuk, ali praznici su, pa ako imate vremena, učini te im toliko.
Znate i sami koliko Vama znači kada vam neko nešto lajkuje ili fejvuje ili kada nešto samo jednostavno objavite. (Ko kaže da mu ne znači laže.)

Dakle dragi moji čitatelji, srećni vam praznici, i budite dobri pa nek padne jedan nevirtuelni šer sa onima što uskoro idu da se instagramišu po novinskim čituljama.

Voli vas vaša,

StrajkAut  

Нема коментара:

Постави коментар