недеља, 25. новембар 2012.

Sa druge strane civilizacije ili nedostajanje divljeg zapada, severa, istoka i juga


Meni civilizacija ne da ni da pomislim da želim da ubijem. A ja sam to danas poželela jako, znajući da ću iste sekunde kako sam to pomislila sebe opsovati i prekoriti. Brutalno sam ugušila tu misao u sebi, probudila sopstveni kukavičluk da bi me ponovo zajahao, jer nekako izgleda da me ne jaše dovoljno pa mi se dešavaju ovakvi lapsusi.

Ja sad sebe mrzim jer sam poželela da ubijem. A čak nisam ni to uradila do kraja, ne zapravo. Ne dovoljno iskreno da bi ta želja imala snagu, toliku snagu da sebe gledam sa ponosom u ogledalu a ne sakrivajući pogled. Jer to se tako ne radi, ne danas, u civilizovanom društvu.

Gledam osobu preko puta mene kako truli, centimetar po centimetar, njeno telo odumire. Gasi se, ali mučno, vodi se borba za svaku ćeliju. Um joj je još uvek britak. Dovoljno britak da lupi šakom o sto, da me opsuje, prekori i kaže da mrzi sebe jer nema snage skratiti si muke, a dovoljno je jaka da to ne traži od mene. Smrt, doduše iako priziva, istinski ne želi. Pevuši joj više, koketira sa smrću razapeta negde između instinkta i pakla u kome se nalazi.

Zamislite dan u kome vam je jedini događaj premeštanje iz kreveta u fotelju. Zamislite sobu u kojoj ni jedan čovek nije svestan sebe, ni jedan ne komunicira, poneko spava, poneko bali u fotelji a poneko priziva osobe odavno iščezle, u prošlost u nepostojanje ali ne i u smrt jer još živi na usnama izlapele starice (zato ga tako uprono i kreštavo doziva danima). I zamislite gomilu muva koje se konstantno muvaju oko vas a da vi nemate toliko snage ni da ih oterate, ubijtete možda, odagnate sa svog tela. Zamislite, muve vam svakodnevno zuje o smrti a vi ih ne možete ni opsovati.

Zamislite, mrzite svoj život i sve vas boli konstantno, a onda se pojave ONI, dođu tako ponekad da operu savest pa popiju sa vama kafu ignorišući zvukove vodpada crnih rupa smrti koje polako isisavaju živote kreatura rasutih naokolo po krevetima. I zamislite sad jebote, vi ste ta osoba, ta što tera muve od sebe besom nemoći koji curi iz pogleda k'o skrama, i zamislite sebe kao nekog ko je dao život i sad deo istog hoće sebi nazad. I pomalo mrzi ove mlađe, jer oni imaju ono što njoj polako iz očiju curi, dok ne iscuri, potpuno. (I neka je besna, bes makar napravi skramu na očima.)
Hoće malo vašeg života, malo hrane, malo sukoba, da vašim životom malo oživi svoj. I hoće, jebeno hoće sve te preskupe meleme koji joj ništa neće pomoći, jer hoće da joj ih vi kupite, jer je zaslužila i jer neće, odbija da gleda kako odumire, a da živi sa tim da pored joda nije namazala i melem. Ona se grčevito drži noktima za život, i ne pušta ga, iako smrt priziva, grebe i steže taj jebeni život i sve njegove dekubitise.

Ili zamisli možda da si ti taj koji je gledaš i nije ti logično da daš pare za lek koji neće pomoći, jer si ti racionalan čovek, i teško ti je da pojmiš da treba dati pare da bi se strah od smrti odgnao skupom kremom.

Ili je gledaš, zamisli, i sve bi joj pare dao, ali ti nisi kao svoj brat, ti si umetnik i iako razumeš taj grčeviti stisak života za gušu, ti pare nemaš. I osećaš se kao pizda. Ali eto, neko mlađi a nalik na tebe je tu pored, i kaže ti – ćale nisi pizda. Ne pomaže, ali je barem tu.

Ili zamisli, nisi pizda, govoriš ocu, a smatraš za sebe da jesi. Pizdurina, ona najgora. Jer si idalje izdržavano lice. Jer prihvataš lažan moral glumeći civilizaciju a potajno sanjaš o tamo nekom divljem zapadu gde se život poput vinčester puške uzimao u svoje ruke i nikako drugačije. Ili ga ti uzmeš ili ti ga uzmu. Nema sporog odumiranja i nema bežanja pod kurvinjske suknje civilizacije. Kad se više ubija i život više vredi ili ne vredi uopšte, ali se toj činjenici barem gleda u oči. Kao na dvoboju, pa k'o prvi zapuca. Tamo se smrt nosi i u šeširu i u mamuzama. Tamo ubiješ kad to poželiš i ako ti sjaj sunca baš jako zabljeska u  oči, šešir natukneš dublje na lice te na svom konju pohitaš u neki drugi grad. Zapadnije, divlje.
Tamo te smrt čini čovekom ili kukavicom, pa ako si kukavica, a onda ti život sam oduzme pravo na sebe. A ako pak budeš ovo drugo, tu je da ti sipa jedno kratko piće u salunu dok krišom gledate, život i ti, kako mila ogrubela Rouzi karnerima zavodi publiku pevajući glasno, usput se mazeći sa klavirom. I da, samo to i ima smisla, misliš dok viski klizi niz grlo. 

Нема коментара:

Постави коментар