понедељак, 15. октобар 2012.

Sa druge strane kukavičjeg gnezda ili kratak život i duga smrt post post post postmoderne



Od ranog jutra, kada sam krenula u šetnju sa voljenim mi psom, vrane su me gađale orasima sa strujovoda i bandera. Dan je bio i tmuran i topao a na svaka dva koraka odzvanjali su tupi zvuci bačenih oraha hičkokovih ptica. Lud dan na pomolu, pomislih. Izopačen. Vuče me ono kuče dok zbunjeno gledam kako čovek vrlo ekspresivno šutira drvo, noseći veliku kesu u ruci. Sezona lova na orahe nije raspomamila samo krilata bića. Kotrljao se izopačen dan na pobacanom kestenju i orasima, kotrljao zajedno sa kazaljkama na satu.

Zaputila sam se ka gradu. Ludnici po sebi. Konstantno mi je smetalo to što imam osećaj da me neko prati prouzrokovan jednostavnom činjenicom da je u gradu uvek gužva i da ćeš uvek biti nekom ispred nogu. Išla sam da se nađem sa prijateljem. On je iskušenik-slikar, nešto od ta dva, samo da se odluči na koju bi stranu. Divna osoba. I pomalo čudna. Zvao me je da dođem u paviljon "Cvjete Zuzorić" u kom se obreo čekajući me. "Ima ovde neka čudna izložba, dođi, biće ti interesantno", reče mi njegov izblazirani glas preko telefona.

Ulazim u paviljon, skrećem desno stepenicama u alternativni prostor. Dočekuju me prijatelj i urednik, kustos – čudan čovek čija pojavnost neminovno asocira na kostimografiju doktora Džekila. Okrugle naočare, dugi zulufi bez nastavljanja na bradu i gotovo vampirsko plave oči. Nesuđeni reditelj. U pokušaju. Pita me šta mislim o izložbi. Koncept je da je sve alternativno, haotično i bez pravila u konstantnom kretanju. "Ima ovde krša, kiča i đubreta, ali ima i ponešto dobro zar ne?" Najviše mi se dopao prostor. I možda jedan do dva rada. Iako volim "alternativno" i "avangardno", pre svega volim kvalitetno.

Po želji prijatelja prislanjam se uz deo zida po kome on crta olovkom moj lik i siluetu pogrbavljenog tela. Umesto kafe, pričamo dok ja poziram prislonjena na zid a on kao sluša dok mu oči igraju levo desno. Po završetku daje mi olovku i kaže napiši nešto. – "Razlozi salutiraju nebu umesto uličnih svetala", pišem stih koji mi je pao napamet, žvrljam tačnije po zidu alternativnog prostora u "Cvjeti". Umesto kafe. Po danu kada svrake lome orahe pored glava prolaznika.

I baš po završetku kustosovog portreta na suprotnom zidu, Jonesko silazi niz stepenice. 

Jedan od umetnika zapravo, osoba u vezi sa organizacijom cele izložbe silazi razdragano nis stepenice golog stomaka odnosno rakopčane košulje sa kožnim ludačkim steznikom na glavi i gomilom nekog mirsnog šiblja koje nosi u ruci.
"Ko je reditelj? Ja sam reditelj! Ja sam umetnik!", čovek viče. Besprekorna dikcija, kao da su ga tog momenta svukli sa neke pozornice na kojoj je preglumljivanje dobrodošlo. Trenutak zloćudne tišine, zatim histerija kosmičkih razmera.

"Pa šta je ovo! Ubili ste umetnika! Kako si se usudio! Ovo je strašno! Brzo vraćaj ono đubre, gde mi je pola eksponata! Neću da se smirim! Neću da se smirim! Uvređen sam! Uvređen sam zauvek!"

(Određena količina đubreta je bila sklonjena jer je kustos mislio da NIJE deo eksponata. Ispostavilo se da pored okačene metle preko koje je visila majica i radničkog šlema i čekića ostalo đubre predstavlja deo konceptra. Kustos nije znao. Kustos je isprovocirao ludilo u već ludom čoveku.)

"Možeš da povrediš mene, ali ne i moju umetnost! Kako si mogao! Odakle ti pravo! Vraćaj sve! Vraćaj kako je bilo! Šta je ovo? TI si staljinista! Zoveš sebe nekim hrišćaninom! Staljinisto jedan! Ti si staljinista!"

Zajedno sa prijateljem napuštam prostoriju pitajući se kako će u celom tom ludilu izgledati olovkom nacrtana silueta mene sa rečenicom u oblačiću – Razlozi salutiraju nebu umesto uličnih svetala. "Svi mi po malo doprinosimo kratkom životu i dugoj smrti post post post postmoderne", pomišljam sležući ramenima.

Uskoro se rastajem sa prijateljem. Presreće me neki čovek da me obavesti da je izbegao sa Kosova i traži mi pare. Slabe volje i integriteta pružam mu novčanicu od dvadeset dinara. Psuje me pričajući u bradu. U daljini na vrhu neke zgradim vidim plastičan grb braće Karić. Dva žuta plastična lava, ukraden novac i lica odlikovanih umetnika.

Hodam po tmurno-vedro-svio-šarenom gradu.

Svraka baca orah.

Нема коментара:

Постави коментар