субота, 15. септембар 2012.

Sa druge strane zubobolje



Dve stvari su se desile ove nedelje koje su me naterale na razmišljanje. Odnosno dovele do zaključka, banalnog možda, ali ipak zaključka. Vrlo dobra prijateljica, samohrana majka inače, ima veliki problem jer je cena užine za sedmogodišnje dete u školi 7500 dinara mesečno, dok sam ja bila preokupirana znatno manjim problemom – zuboboljom.

Iako banalna, zubobolja kao takva i odlazak kod zubara podstakle su u mojoj kući veliku polemiku. Moja majka, brižna i prokleto uporna da ne kažem naporna, insistirala je da idem kod privatnog zubara. Iako nemamo novac trenutno ni za očev napukli ležaj niti za praket koji usisavamo sa mrvicama svakog dana.

Neće ti dati anesteziju, rekla je.
Odrubiće ti glavu na živo, rekla je.
Staviće ti onu crnu kancerogenu plombu, rekla je.
Okrnjiće ti celu vilicu, rekla je.
Čekaćeš na red dok od starosti ne ostaneš bez zuba, rekla je.

Nisam se složila. Odbila sam. Četrdeset procenata njene plate ide na porez, porez ide na zdravstveno osiguranje, moja zdravstvena knjižica je moje pravo da se lečim, neću reći besplatno – jer majko, rekla sam joj, ti si platila svojom platom mog zubara.

I tako ja jednog dana reših da posetim državnu instituciju doma zdravlja. Nije bilo reda, nije bilo neljubaznosti, nije bilo srednjevekovnih sprava za mučenje. Odmah su mi otvorili karton, odmah su me primili i pregledali. Zubarka je bila malo starija sa nekim blago spuštenim obrazima koji su ulivali poverenje dok ga je roze karmin istovremeno oduzimao. Našla mi je kvar naravno, dva zapravo. Zakazala mi je popravku. U tom trenutku u glavi sam imala raspravu sa majkom ali ne i dovoljno hrabrosti.

Daćete mi anesteziju, zar ne?, upitah je.
Da, za ovaj jedan da, za ovaj drugi ne.
Imam pare da kupim ako treba, procvileh kukavički.
Pile, imamo anesteziju, i daću ti je tamo gde bude potrebna, rekla je.

Izašla sam nepoverljivo iz ordinacije. Otišla sam kod sestre da me zabeleži i odjavi (ili šta već rade).

Doktorka je vrlo nežna, nemoj da se bojiš. Sve trudnice dolaze kod nje, za par dana sve ćemo da ti sredimo, ne brini., rekla je mila mlada žena.

I to je bilo to. To kada mi je sinuo zaključak. Sve što ja mogu da radim kad budem išla na vruću stolicu je da verujem da jedna žena savesno radi svoj posao. Ne treba čak ni da se nadam, nego to da očekujem. Da svoj posao voli i dobro ga radi. Jer je to njena dužnost. Njena i svih nas. Od svakog ponaosob zavisi šta će za nas predstavljati državne institucije. Sistem kao sistem ne valja, nikada i nije, ali lični trud pojedinca može na to baciti apsolutno drugačije svetlo.

Ono što se trenutno dešava sa mojom prijateljicom je rezultat upravo toga da neko nije dobro uradio svoj posao. Nije se potrudio, nije mu bilo stalo dovoljno da pomisli i na samohrane roditelje pa da dâ sve od sebe da nađe najpristupačniju moguću cenu i najkvalitetniji obrok za decu koja školu pohađaju. Neko je video da je sistem bušan i da može da se ugradi i strpa novac u svoj džep.

I zato nam svaki kontakt sa institucijama predstavlja vađenje zuba baz anastezije, slan ukus krvi, kiselinu od lepka za plombu i parčića sastruganog zuba. (Usrala sam se.) A institucije su naša realnost i svakodnevica. Ja se nadam da ćemo se možda nekada promeniti i da će to početi upravo sa nesavesnim direktorima škole i državnim lekarima i ukidanjem busplusa. Jer ko od nas zaista želi celodnevno burgijanje po glavi svaki dan??? 

Нема коментара:

Постави коментар