четвртак, 02. август 2012.

Sa druge strane tarabe


... su nekada bile komšije. Komšiluk. Ljudi sa kojima se razgovaralo, pozajmljivalo, uzajmljivalo, sakrivalo u sklonište, tolerisalo, komentarisalo, navijalo, ogovaralo, svađalo, mirilo, kafenisalo, i savetovalo oko iskopavanja ilegalnih septičkih jama.

Toga više nema. Barem ne kod mene. Ili sam ja porasla a ljudi ostareli pa postoji još samo čudan starac koji će vas zaustaviti na ulici da vam ispriča stvari za koje ga nikada ništa niste pitali.

"Postoji taj hotel u Bečićima moje firme gde sam radio koji sam ja uknjižio je l' da bude srpsko a svi me pitali kako sam znao, pa eto. Sad idem tamo stalno a sve se mislim da će mi svako leto biti poslednje."

Dobro postoji i ekipa kod malog maksija, ali to je gomila pijanica koja većinu vremena ne zna gde se nalazi pa je reč komšiluk u suštini jedan ograničavajući termin pod koji se oni ne mogu svrstati.

Nekad je cela ulica bila dečije igralište i svačije dvorište otvoreno, i sve porodice dobro poznate.( Samo nas je jedna glupa krava jurila jer pravimo buku sve dok je deda nije zalio vodom sa terase.)  Nekada je debela Lepa izlazila na svetlost dana i sedala na kafi kod moje babe da se odmori.

Ovo leto je moje kuče pokušalo da se otruje a ja prvim komšijama nisam pokucala na vrata da im tražim hidrogen nego sam odjurila do prve apoteke.
Ovo leto mi je bilo neobično drago kada je babi pozlilo pa me je poslala kod teta Dragane po lek. Zazvonilo je zvono koje se čuje kao lastavica a ja sam se setila kad sam čekala Ivana Šniclu, njenog unuka, da završi sa jelom da bi išli napolje, odbijajući parče tog savršeno ispohovanog mesa koje sam odbila pod izgovorom da sam već jela. A nisam, jer meso moje babe pliva u ulju a ne u savršeno hrskavom pohu. Ivan Šnicla je to bolje znao od svih.

Prestale su da se prave zimnice i da se zajednički ugovara dolazak kamiona sa paradajzom ili krompirom u našu ulicu. Više se ne peku paprike na ogromnoj peći sa metalnim valjkastim delom koji izgleda kao dimnjak, kod pokojnog komšije bivšeg taksiste sa velikim kesicama ispod očiju koje su znak da ima probleme sa bubrezima a čijeg se imena ja ne sećam i čiju su kuću odavno srušili.

Nedostaje mi miris pečenih paprika.

Komšije koje su sada prekoputa mene pričaju na italijanskom i imaju dva ogromna bernandirca kojima čak ne znam ni i imena. (Pokušala sam sa Betoven, ne radi.) Na mestu gde je njihova kuća, nekada je bila kuća lude Rade kojoj smo iz nepoznatih razloga ostavljali pokvarena usmrdela jaja u tegli i time eskalirali nivoe njenog ludila. Ali koliko god ona bila luda naši roditelji su joj otvarali vrata, slušali njene priče (najčešće dok nije krenula da se skida) a zatim je i ljubazno ispraćali kući.

Mislim da danas ludoj Radi niko ne bi otvorio vrata i da nemamo pojma koje govno je ona zamrznuta pečena paprika iz maksija u odnosu na domaću. ALi ipak postoji jedna stvar koji znamo, kad nekome od nas pozli, verovatno ćemo pozvati hitnu pomoć i polako umirati u bolu i agoniji pre nego što ćemo da okrenemo komšiju da nas poveze pošto je kasno a ni jedan radan čovek se ne zove u gluvo doba noći u nedelju uveče jer je sutra radni dan.  

Нема коментара:

Постави коментар