понедељак, 20. август 2012.

Sa druge strane biciklizma


Biciklizam, ona slobodna varijanta u privatnoj organizaciji, je čini mi se danas jedini vid čiste slobode, kao neka vrsta drumske piraterije. Svaki bicikl je ostrvo (sa čovekom na njemu koji njime upravlja), pa makar bila razdrndana krntija poput ovog mog matorca(svašta je taj za života video), i svako na biciklu ima isti i jedini cilj – stići na odredište, nekada i nekako sa jedinim uslvom da je i dalje živ. Ne želim pisati hvalosepave, promovisati ekologiju ili 'pak neke svoje nepostojeće biciklističke sposobnosti; postoji jednostavno taj osećaj,  ne znam, davno izgubljen osećaj avanture u kome se pod surfom prvo misli na internet pa tek onda na neku vrstu slobodnog šibanja kroz nevirtualne talase.
Ne prelazim velike kilometraže ni nemoguće uspone za kratko vreme, ali koliko god se vozilo, bitno je da se vozi van grada i da se niz magistralu puštaju kočnice. Naravno da ceo ugođaj ne bi bio isti bez seoskih ili šumovitih predela, slika baka, deka, i kuca koje se smenjuju kao da bicikl promiče pored voza na kome su zalepljeni frejmovi, lepo je svakako videti da postoji i neka druga mogućnost življenja, u nekom na primer Zucu, da postoji samo jedan ispunjavajući miris rastinja, ali bitnije je ipak ne stajati i pustiti kočnice.
Kada se puste kočnice, uključe se sva čula. Bukvalno sva čula. Zašilje se i uši i oči. Ti si sam, ideš oko tridesetak kilometara na čas, pored kola i ponekog kamiona, ali ti nemaš er beg, retrovizor i vezan pojas oko struka. Imaš dve ruke, reflekse i odsečan kratak uzdah kojim povratiš samopouzdranje ukoliko je neka rupa na putu ugrozila tvoje samopouzdanje koje je više nego neophodno. Za svoj strmoglavi put ka gradu u punoj brzini odgovaraš samo ti. Hiljadu stvari može krenuti naopako, ali o tome se ne misli. Misli se o kontroli i adrenalinu. Misli se o tome kako se to ne radi za pare. Kako si suzio očne kapke jer je sumrak pa nije za naočare a bube upadaju u oči i moguće je da nešto veličine ostatka tvog isečenog malog nokta može da te košta lomljenja rebara, ruku i nogu.  To je osećaj kada kola stanu pored puta, ti ih gledaš ne bi li otvorena vrata u poslednji čas bila i poslednje što ćeš ugledati, ali se to ne desi već ugledaš da je upravo sa te strane kolima odvaljen retrovizor i sastrugana farba i naprslo staklo i učini ti se kao da si video kostursku glavu kako ti se smeje i prizivate na mračnu stranu. Kao kada izgladneli mornari vide brod u daljini, u romanu Edgaraa Alena Poa, radujući mu se bezumno da bi shvatili da je kostur ono što im je izgledala kao pomoć sa broda od kojeg su očekivali hranu a naišli na smrt i kugu.
Nastavljaš dalje i stižeš na cilj. Zadovoljan, drhavih ruku, jedeš slasno a onda legneš da spavaš. I opet prigrliš smrt kojoj si odolevao na magistrali.
Sutradan si ponovo u istom svetu i ponovo u okovima nekog potpalublja.
Ponovo pare, pare, pare i novac, obaveze i bič koji puca iznad tvojih leđa dok gonič robova u drugoj ruci komada parče hleba koje mu ispada kroz krezuba usta. Ćutiš, veslaš i još uvek sanjaš o pobuni na biciklu Baunti.

Нема коментара:

Постави коментар