уторак, 24. јул 2012.

Sa druge strane samoće


Gospodin O je oduvek želeo samo jednu stvar. Da bude sam. Nije to želja koja mu se javila odmah. On je čak nikada ne bi ni nazvao željom, nego više nekakvom težnjom. U želje nije verovao. Želeo je da bude sam i da ništa ne želi. Često je gledao ljude kako se lomataju oko tih nekakvih želja i stvaraju nizove haotičih dešavanja oko sebe ne bi li ih ostvarili. Gospodin O nije voleo haos. Pa opet bio je uredan u granicama normale, jer je on zapravo želeo da mu stvari samo nekako uvek budu po meri. Da sve bude u nekakvoj ravnoteži, u nekakvom centru, smireno kao more pred sumrak. Kada bi gospodin O pročitao ovaj teks međutim, ne bi mu se dopalo što pisac nije krenuo od početka. Što nije pomenuo njegovo detinjstvo. Što u ovoj priči nema uzbudljivih deskripcija, jer budući da on poseduje vrlo istančan ukus za muziku i književnost retko kad je uopšte i posezao sa delima ljudi koji nisu majstori. Majstorima je mogao da oprosti te njihove sulude živote i činjenicu da su izgarali i najčešće gazili preko sebe i drugih samo da bi dosegli, dozvolio je sebi da kaže savršenstvo, iako ni u savršenstvo takođe nije verovao. Savršenstvo. Ta reč je u gospodinu O izazivala tihi podsmeh. Savršenstvo je budalasto. Pa ipak, voleo je da uživa u delima ljudi koji su ga dosezali uvek razmišljajući o tome koliko su samo prazni i ispijeni bili nakon što su završili kompoziciju ili roman. Prazni, izmučeni. Vrteo bi i te reči u glavi ispijajući belo vino koje je ohladio do nivoa preporučene temperature posluživši ga uz na primer bademe, jer je upravo to jelo koje najbolje ide uz tu vrstu vina. Tako stručnjaci kažu. Stručnjacima je verovao. Oni su posvetili svoj život izučavajući neku oblast. Budalasto, (za većinu stvari bi upotrebljavao najčešće baš taj izrar) sa njihove strane, pa opet i njima je bio zahvalan. Stvar je u tome što je gospodin O takođe uvek bio vrlo pristojan. Zbog toga su ga ljudi voleli. Nikada nije bio glavni u društvu, popularan takoreći jer se nikada ni u čemu nije isticao. Nije puno pričao, ali je umeo da sluša. Slušanje drugih ljudi ga je zamaralo ali nepristojno bi bilo odbiti ih, jer su sa njim ljudi voleli da razgovaraju, da raskolače oči uneseni u neku priču dok objašnjavaju svoj problem gledajući u smireno lice sa druge strane koje je vrlo blago i taktično klimalo odnosno odmahivalo glavom. Nakon bujice reči, on je uvek imao pravi komentar, odmeren, neosuđujući, zapravo uvek opšti komentar o neminovnosti ali je svaki sagovornik u njegovim rečima pronalazio baš ono pravo, baš ono što mu je trebalo. Na zajednčkim okupljanjima uvek bi doneo pravu poslasticu za to doba godine, ili savršeno vino ili muziku koju je svakoga ostavljala bez reči. Gospodin O je bio omiljen, ali ne i dominantan i njemu se verovalo. Njemu su uvek ostavljani ključevi od stana, biljke koje je trebalo da zaliva i kućni ljubimci koje je trebalo da čuva. Njegov stan je uvek bio pribežište svih članova porodice koji su prolazili kroz težak period. Da, gospodin O je imao veliku porodicu, mada je sam bio neoženjen i nije imao decu. Porodica ga je volela. Unosio je mir u porodične odnose, rešavao je konflikte samim svojim prisustvom jer je bilo tako nelogično ponašati se ružno u njegovom prisustvu.
Međutim to ga je sve više opterećivalo. Sve manje je imao vremena za sebe, a kada se sebi ne bi posvetio u dovoljnoj meri počeo bi da se gubi, da biva rasejan i da odstupa od svojih principa u koje je verovao i koji su njegovu realnost činili harmoničnom. To je išlo do te mere da se gospodin O zaljubio. Ljudi koji su nekome zahvalni, a njemu su često bili, imaju potrebu da uzvrate uslugu. Jedan bračni par mu je namestio sastanak. Mislili su da je usamljen i da će to biti gest kojim će poravnati račune. Uostalom našli su devojku koja će biti savršena za njega i kojoj će se on sigurno dopasti ne shvatajući da će se gospodin O dopasti svakoj devojci. U početku. Jer je svaka devojka u godinama gospodina O - a bila sa hiljadu kretena i svaka je mislila da joj treba baš neko tako miran, sa kojim će sve da ide glatko, ko će da je razume i lepo tretira. Takva veza, kao i mnoge kasnije su za njega međutim bile pogubne. Njega je, kao i svakog smrtnika uostalom, hvatala ta nepronicljiva zaljubljenost, sistem projekcija koje sebi nije mogao da objasni baš najbolje. Bio je dobar ljubavnik. Savršen džentlmen, ali žene su ga jedna za drugom uvek ostavljale u nekom trenutku ponavljajući fraze o sostvenoj krivici kojih je on bio sit. Nije mu bilo jasno šta radi pogrešno, kada bi ih pitao ni one nisu znale odgovor. Nakon poslednjeg raskida rešio je da odustane od veza, postao je ogorčen i gnevan. Ne bivajući ono što je bio pre i prijatelji su mu se rasipali pitajući se zašto je odjednom posato tako neprijatna osoba. Pokušao je da povrati svoju ravnotežu ali ga je sopstveni krevet gušio. Rešio je da uzme dug neplaćeni odmor i ode na more. Da se sastvavi pa da opet postane onaj stari gospodin O, ali onaj koji nikada više neći dopustiti da pomisli da njegovo O nije celina već joj treba dodati nešto. Svako O će zauvek biti savršeno celo, mislio je.
Sedeo je na terasi jednog lepog restorana kraj obale. Gudački kvartet je svirao tango muziku koja se slagala uz pejzaž, ponovo je uživao u vinu, maslinama i ručno smotanom duvanu. Ponovo se osećao kao on. U tome mu je malo i pomogao konobar sa kojim se zbližio i sa kojim je nekada igrao karte do kasno u noć, a koji je živeći na moru takođe naučio da ne mora stalno da priča. Da je pričanje precenjeno. Međutim te večeri, njegov konobar ga je zamolio da za njegov sto sedne jedna dama jer su svi stolovi na terasi bili zauzeti a nju je cenio isto koliko i njega. Nosila je malu roze haljinu na crne tufne, imala je mala stopala i lepe šake. Rekla je da mu neće smetati. Gospodin O je nerado prihvatio. Zaista, neću vam smetati, uživajte u vašem vinu, ponovila je gospođica O. Nisu progovorili sve vreme koje su proveli sedeći za stolom osim kada ju je gospodin O, dok je naručivala vino, upozorio da bi neko drugo sa menija možda bolje išlo uz tu vrstu morskih plodova. Zahvalila se na savetu ali ga nije poslušala. Otišla je pre njega. Kao što je uživao u vinu, tako je uživao u boji tkanine na tufne koja je lepo išla uz njen umereno preplanuli ten. Sledeće večeri dogodila se ista stvar. Veče nakon toga, kada je prošao vikend a samim tim i gužva, Gospodin O je seo pored gospođice iako je mogao da bira mesto na terasi koje mu odgovara. Gospođica O se osmehnula ne komentarišući. Zajedničke večere postale su uslovnost. Razgovor se polako razvijao, prirodno i neisiljeno. Razmaci od po dvadeset minuta između tri razmenjene rečenice polako su se skraćivali dok nisu uspostavili nepravilan ritam u čijim su nepravilnostima uživali. Poslednje veče su celo proveli zajedno. Prespavao je kod nje a zatim je otpratio na stanicu. Obećali su jedno drugom da se neće videti do sledećeg leta. Nosila je istu haljinu u kojoj su se upoznali. Poljubio je njenu šaku uz nakolon bacivši pogled na njena mala stopala. Ušla je u voz mahnula mu je jednom, uzvratio je osmehom.
Gospodin O ponovo je postao onaj stari. Ponovo je imao prijatelje. Odmor mu je mnogo značio, šuškali su ljudi među sobom, ali se niko nikada više nije usudio da mu nađe životnog partnera. Iako je opet bio u kontaktu sa ljudima, to nije narušavalo njegovu ravnotežu jer se redovno, a opet ne po stalno utvrđenom pravilu, dopisivao sa gospođicom O. Pisali su jedno drugom lepa neopterećujuća pisam uvek se iskreno interesujući za svaku napisanu reč druge strane a ne samo za komentar njihovog sopstvenog izlaganja. Poznavali su se u istoj meri u kojoj i nisu. I to im je savršeno odgovaralo kao i viđanja koja su se odigravala jednom godišnje. Svake godine su menjali destinaciju i svake godine su išli na sve fascinantnija mesta. Na mesta koja se ne kvare jedino tišinom.
Prosto rečeno, pisac će priču gospodina O završiti izanđalom frazom zbog koje bi gospodin O ovu priču stavio na dno svoje saksije da mu se ne bi zemlja raznosila po stanu kada bi je zimi unosio u kuću.

Gospodin i gospođica O živeli su srećno i razdvojeno do kraja života.

2 коментара: