недеља, 24. јун 2012.

Sa druge strane istorije (lične)


Da je moja porodica drvo bila bi jorgovan. Cveta kad ne cveta ništa drugo, ne znaš da li je žbun ili drvo niti znaš, kad ga nabereš, u kakvu vazu da ga staviš. "Buket" (granetina) obično nekako loše pada ili prevagne pa se vazna sruši a voda se razlije svud po stolu. Al' miriše. I nekako bode oči, al' lepo.

Ne pišem mnogo o svojoj porodici, to jest pišem ali ne o njoj samoj, već se tako nekako pojavljuje jer je uvek tu neki deo nje, da l' u genima, da l' jer mi viče iz susedne sobe da prekinem da tipkam i nasečem kupus.

Takođe nisam od onih što se kunu u rodoslov, što zna gde joj je selo, koji je praded zaklao kog Turčina i kako su svi oni potekli iz ništa a eto ih sad. Ne hvalimo se. A šteta jer ćemo inače zaboraviti. Ja ovo pišem jer se plašim da ću sve zaboraviti. I podatke i sam osećaj koji me je potakao da pišem ovo sad. Osećaj kad pomisliš da je istorija tvoje krvno zrnce. 

Vratila sam se sa proslave tridesetogodišnjice braka mojih roditelja. Apsurdna jedna pojvava. Slavi se jedno trajanje i jedna realnost. Nema tu neke veće priče. Slavi se što se putevi ukrštaju, ljudi spajaju, zatim traju po nekom nepoznatom principu fizike i okruženja u kome žive. Eto zajedno su. Imaju neko troje dece koja više nisu deca, svako od njih gvirne na sat za stolom u restoranu i pomalo čeprkaju jedno drugom po tanjiru. Parče pljedže za krompirić, kajmak za slaninu. Nikada se nisu držali nešto preterano zajedno, previše su različiti, nisu se kunuli u prezime Radojkovićevo, al' ono, tu su kad treba, da stojički razbiju i drugu litru vina koja je poručena a možda nije trebalo.  E da, to vino... Mislim da je od vina, lepe letnje razgranate večeri i priče koja se povela to veče, zapravo i nastao taj osećaj od koga sam i krenula. Koji me tera ovo da pišem, ne želim da zaboravim ovu skoro pa halucinaciju kad shvatam koliko je razgranata prošlost moje krvi i kako je moj identitet upravo taj da ne znam ko sam.

Ako krenemo u rikverc, krećemo od prve linije - roditelji. Umorni. Različiti, nisu više ono što su bili. Pričamo al' na ivici da ne zgazimo na neku minu, a već smo dotle došli. Oni po jugonostalgiji i dobu nevinosti, a mi o dugovima i krckanju naših leđa. Blago režanje pa tišina. Svi se dobro sećaju šerpi i pištaljki, dugih hladnih šetnji i kako su genercije tada više nego ikada režale jedna na drugu. Ime nekog strašnog čoveka i njegove žene još strašnije ali sa nekim komičnim cvetom u kosi. Pa malo drvlja, pa malo kamenja. Pa korak još nazad. Roditelji roditelja. Grešili, bogami grešili, al svako drvo ima korene. Lako je reći četnik i komunjara, pisati nekakve istorije, deliti celu jednu realnost na nekoliko segmenata, a ne može to tako. Ne može to samo tako četnici i partizani. Dedinog su oca odveli Austrijanci u logor pa izučio zanat – kovački. Pa bio zanatlija na Kosmaju. Kosmaj četnički a deda 19 godina. Sreli ih partizani, sve su ih pobili al' ne i njega, bio je mlad sa nekom slabom bradom pa je prešao kao kod njih a on je samo bio sin kovača sa Kosmaja, jebalo se njemu. Zato nije ni bio pilot. I pio je, al' nije bio pijanica, svoje je piće nosio k'o prošlost, sa ćutnjom i oporo. Iako će njegova žena, moja baba, reći da je bio grozan, tako ponekad, a ponekad i predivan jer su zajedno radili neke stvari i umeo je da odabere ribić za decu. A eto, ona sestra narodnog heroja, mučili je pa je ubili fašisti na Banjici. Mučili je, a ona ćutala. Digli joj spomenik, zatim su ga zamenili krstom. A njoj nikad nije bilo to jasno, nije to spomenik to je njena sestra i šta će njoj krst na sred parka kad joj se sin sam dao u đakone pored nje žive što na umrlici odbija i krst i petokraku. Drugi deda gradio mostove, bio kicoš i mater im psovao kad su mu bombama uništili legat. On je bio sve i četnik i partizan, afrikanac po nadimku, jebalo mu se, znao je taj da živi. Bio je star al' je dao izjavu za televiziju, rekao im da su svi oni gangsteri. Njegova žena is Slavonskog Broda, sad u državi Hrvackoj, nekad je sve to bilo naše, mada možda i nije. Bežala kroz neke šume, sa partizanima prebrojavala promrzline i eto ćerka se sama odmetnula u tu crkvu a nju dva puta pokrštavali na silu, ko stoku da žigošu, iako ona stoku voli. Sa prasićima je plivala u Savi i volela jednu majku i jednu sestru i oca što je umro od tuberkuloze jer se ništa to tad nije lečilo. Zaspao na travi a trava puna vlage, u kosti mu se uvkula. Zaspeš i nema te.
Roditelji mojih roditelja. Arsenal svaga onoga iz istorijske čitanke. Oni brkati ljudi, oni što ih viču herojima, što im pevaju pesme o limunima i kite vencima koji se osuše pa najživlja ostane parola ispisana markerom na nekoj sintetičkoj crvenoj traci. Svi su ti moji što su ih delili na opanke i ove sa monooklima. A sve ja to imam u sebi i seljake i kovače, i upravnike železnica koji su prvi sebi uradili fotografije i prvi svoju braću slali u Beč na škkolu od kojih mi je najmiliji jedan pesnik što se po žurnalima kačio sa Šantićem. I mamina baka što su svi za nju mislili da je kasno, a onda ju je uzeo Borivoje Solunac. Nisu se mnogo pitali njih dvoje, nit je trebalo. Taman se našli - ona ostarela sa dvadeset i kusur i on, student obrazovan u Monpeljeeu ali je Albanija teška za prelazak zimi pa se na starim fotografijama vidi retuširano lice koje je zapravo bilo iskrivljeno. Smireno, a bolno. Nasmejano, a sa ožiljkom koji odbija da umre. Kad je konačno i skončao od te nekakve kapi, grč ga je nadživeo, kao udovice koje su same nakon toga dizale decu. I ova što je iz Ćuprije otišla na Đeram beogradski i ova iz Crne Gore što su je oterali iz škole jer je treblo terati krave ko što nju teraju od knjige. I ova treća što joj se ne zna tačno godina rođena jer ga ni ona nije znala. Rođena a ko će ga znati kada, i ko će znati ko je od svih njih toliko pomro a ko opstao, ne može se sve to, treba jesti i zimu dočekati. Nije tada bilo to sve što danas ima. Od zaprežnih kola, do kadilaka, do golfa, do trolejbusa, od goblena, do televizora do kompjutera, od telegrafa, do telefona do mobilnog, do interneta.

Od svih njih do nas troje. I jebe mi se i za Tita i za Dražu, nisu to moji i nije istorija ono što mi kažu modroseri i analitičari. Nije istorija to, niti je identitet na jedno pljunuti i jednog se odreći. Niti se u sve to kunuti. Može se piti i može se psovati sa ukusom, i stojčki. Ne zaboraviti grč na licu koji se nije dao retuširati i radosti kupanja sa prasićima u Savi. Piti i godine obeležavati ne znajući ko si. Jer sve si. Kao mešavina menija koja se stvorila u mom tanjiru nakon što smo brat sestra i ja jedno drugom pročeprkali po tanjirima.

Ludi i različiti, al' svo troje pijemo na dedu.  

Нема коментара:

Постави коментар