среда, 08. фебруар 2012.

Sa druge strane lokalpatriotizma

Pre nekoliko meseci, mislim da je bilo leto (da ono sunčano, lepo, toplo, kada dani dugo traju), sam videla najgluplju moguću nalepnicu u autobusu. U autobusu koji ide od Zemuna do Banjice neko je u pokušaju nekakve kampanje zalepio nalepnicu na kojoj piše nešto tipa – stop lokalpatriotizmu. U potpisu Grobari Zemun, a na slici je bila neka romantična slika zemunskog keja u svom njegovom sjaju. Pored vrlo kontradiktorne poruke koje me zbunila, takođe sam bila začuđena samim pojmom lokalpatriotizma. Međutim, večeras sam na praktičnom primeru shvatila njegov "značaj". Mrzi me da koristim navodnike, ali se plašim da neko neće shvatiti ironiju, tako da ću je ovim vrlo nediskretnim prst-u-oko-sram-svakog-wonna-be-pisca putem naglasiti. (Sve nadalje u ovom tekstu pisano je ironično.)

Ulazim u autobus. Srećem svog lokalpatriotskog zemljaka sa kojim sam išla u osnovnu školu. Sedište pored njega je upadljivo prazno, dakle sedmostanična konverzacija neizbežna. Odnedavno je doduše vlasnik psa pa nam se reon zajendičkih interesovanja proširio. Razgovor je počeo sa onim standardnim – šta ima. A da, pre toga me je pitao da li sam ok jer izgledam loše. Izgledala sam kao i uvek, ogorčeno dok sam silovala finoću i civilizovanost. Optužila sam vino za moj raspadnuti izgled. On je međutim bio u bioskopu, gledao novog Šotru, i baš kada smo nakon Šotre istrošili temu sa kučićima ja opet prebacim na filmove čisto da opipam bioskopsku ciljnu grupu, današnju publiku i to... Prvo sam se začudila kad je primetio da je "Parada" nominovana na onom, citiram – festivalu za Evropu, a "Montevideo" nije, a onda smo nekako skrenuli na "Paradu" gde je uglavom zaključak bio da je to jeziv film za pedere a tamo kao sve neki Srbi. Budući da lokalpatriotskog zemljaka znam iz razreda i budući da sam mu nekad objašnjavala neke predmete da bi izvukao po koju dvojku pokušala sam nekim sličnim, nasmejanim, pedagoškim pristupom da mu kažem da su to jezive predrasude i stereotipi i da je u suštini užasno to što govori. Smeje se on, smejem se ja. U troli neko čudno rapsoloženje, neki me gledaju popreko, neki se smejulje. Zemljak zaključuje, kroz smešak naravno, da pričam svašta jer me je vino udarilo u glavu. Ja njemu nekako fino kažem da naginje ka fašizmu, on meni opet kaže da nije fašista nego nacionalista na šta mu ja kažem kako bih mu objasnila da je razlika između te dve stvari vrlo tanka zapravo ali ne smem jer se plašim da će me neko prebiti. Ovde dolazimo do bitnog dela.

- Ne bi' ja dao da te biju, ipak se znamo iz kraja. Mada bi mislio da si ti možda jedna od tih nastranih.

- Izvini nisam čula to poslednje, stigla mi je poruka od devojke.

Oboje smo se zatim opet nasmejali na to. Ah taj smeh, višestruki odbrambeni mehanizam, em sakrivam neprijatnost em mogu da kažem da sam se šalila u vezi svega što sam rekla u koliko me neko fizički napadne. (Čini mi se da nisam neki herojski tip, čula sam da su antijunaci ponovo in.) Stiglo je i vreme da se siđe. Pozdravismo se veselo, on i ja, fašista i osoba koja se brine za svoj povratak kući i do kraja puta se osvrće oko sebe. Međutim, na tom putu kući setila sam se još jedne utešne priče. Drug je jednog leta u Mirijevu nosio majicu na kojoj piše Hvar i neki likovi ga jesu smarali ali ga nisu napali jer je on ipak iz kraja, i ono, ok je dečko. I to sećanje me je smirilo, jer iako možda u spostvenoj zemlji ne mogu da govorim naglas šta mislim, ukoliko to i kažem a nalazim se u kraju i pričam sa osobom iz kraja verovatno mogu da se pozovem na lokalpatriotizam i izvučem se nekažnjeno. I to je moj večerašnji nauk za vas.
Volite kraj svoj, sunce tuđeg kraja neće vas grejati k'o što ovo grije...

Grobari Zemun

2 коментара:

  1. Znaš šta ja mislim da je problem? Distanciramo se jedni od drugih, kao "mi" i kao "oni"; E sad, nemoj da me pitaš ko smo to "mi" a ko "oni", jer je u tome poenta; Kad prestanemo da se gledamo "preko nišana" i da merimo jedni drugima svaku reč, i kad nam ne bude ispod časti da popustimo, prećutimo ili ućutimo, onda će biti sve ok. A to će biti nikad.

    ОдговориИзбриши
  2. Slažem se sa tobom, gledanje preko nišana je užasno i sjajan je opis za stanje te fatalne podeljenosti kojoj doprinosimo. Međutim, umesto da popustimo, prećutimo ili ućutimo možda treba da se saslušamo, razumemo i poštujemo. Pošto su šanse male kako si primetila, ovako svako ima svoj odbrambeni mehanizam i odnosi se samo pooštravaju. Nisam ekstremista, i osoba iz priče mi je zapravo draga na neki način (ipak smo iz kraja) ali sam pokušala da objasnim taj osećaj nelagode kada želim da kažem šta mislim ali to uvijam u smejanje, prećutkujem, biram reči, ispod oka gledam ko me iz trole mrko gleda a ko odobrava... Nekako jebiga, ova druga strana nema nikakav problem da naglas priča svašta a ja se ipak razmišljam kad želim da izrazim neslaganje.

    ОдговориИзбриши