недеља, 30. децембар 2012.

Sa druge strane svete mržnje

Ja mrzim svoje roditelje. Konačno sam dopustila sebi da ih mrzim. Konačno sam uradila pravu stvar. To nije lepo, to je jednostavno - realno. Nikada ni najmanjim delom svoga bića ne želim biti kao oni, ni u jednom segmentu. Da su me bolje vaspitali, da su oni ikada znali šta su pa da su i mene oblikovali po njihovom liku možda to i ne bi bio slučaj. Ali nisu me vaspitali, ispustili su me, što se kaže i ja sam sad jedan hodajući deformitet ulubljene duše nedovoljno osakaćen da mrem već uporno invalidna sisam dane, jedan po jedan. Ja sam neka vrsta ameboidne bezoblične mase koja oseća razlivanje genetskih materijala sopstvom menjajući oblike ali na sebe ne preuzimajući niti jedan. Ja sam njihov odraz u polomljenom ogledalu, ja sam zapravo to ogledalo koje su polomili. Ja sam očev krik kada mu majka kaže da je pizda, i svoj sam krik dok gledam oca koji ćuti i uvrede guta kao med sa kašike, pušta da mu se tope niz grlo. Ja sam sve ono najodvratnije što je moja majka, ja sam njena usta koja vređaju i njeno dupe koje gleda samo svoju perspektivu. Sve sam to. I voleći ih, volim sve te odvratnosti. Voleći ih prikrivam metastaze jedne duboko utemeljene nevaljanosti, voleći ih nikog ne volim već se lažemo i rastačemo u besmislu prolazećih dana.

Božija zaposvest ne glasi voli svoje roditelje, nego ih poštuj. I da je roditelje, ovakve roditelje, moguće voleti Bog bi stao kod zapovesti ljubi bližnjeg svoga i ne bi išao dalje. Ali znao je da stvari nisu tako jednostavne, te je ipak dodao i to "poštuj ih". Poštovaću ih, naravno. Poštovaću ih mržnjom, zaista ću ih poštovati, bolje nego što bih ikada mogla da pokušavam voleti ih nasilno, maligno i lažno. Poštovaću ih i vrednovaću ih kao neprijatelja dostojnog borbe, kao bolest dostojnu eliminacije jakom terapijom, kao pošast koja napada moj grad i ja joj želim stati na put. Toliko ću ih puno poštovati.

Kada se od njih izlečim, kada podivljali rat utihne proizvodeći kurženje lešinara oko mešina naših emocija i ljudskosti, kada postanem čovek kakav želim da  budem, možda se i vratim.
I tada ću ih voleti. Iskreno i zaista. Kao one kojima ništa ne dugujem, i čije mane mogu voleti jer one više neće imati nikakve veze sa mnom.       
A do tada važiće samo jedno – il' sa štitom il' na njemu. 

петак, 28. децембар 2012.

Sa druge strane komunikacionih sistema ili zašto sam ja mojoj babi fejzbuk


Čula sam nepravilni bat koraka, da bih, kada sam se okrenula, potvrdila sebi ono čega sam se bojala. Moja baka je stajala na pragu moje radne sobe sa još jednim novinskim člankom. Prošli put kada je uradila tako nešto je bilo nakon skandala oko predstave "Zoran Đinđić". Zapravo, ona je pokušala da mi približi svoju šovinističku teorijijicu člankom čiji je glavni argument bio – eto, Hrvati u Srbiji peglaju po srpskoj zastavi a mi to ne radimo. Kako sam ja takvu raspravu u korenu sasekla kroz oralnu konverzaciju, jednog dana sam na svom radnom stolu zatekla isečeni članak koji je objasnio njeno zagonetno smeškanje koje sam opazila tog dana kao učestalije nego obično. Članak koji mi je danas dala, je, hvala Bogu, bio stari članak novina iz Slavonskog Broda o njenoj majci, koja je bila higijenski tehničar u institutu za obolele od tuberkuloze i koja je svoj teški posao radila besprekorno i savesno bez imalo straha od zaraze i kiselina kojima se svakodnevno služila. Uživala sam u tom hvalospevu o  drugarici Sofiji od nekog jednako vrednog novinara koji je svoje osećanje narodnog zajedništva materijalizovao i isprojektovao upravo u vrednu Sofiju, majku moje bake i njene sestre, udovicu od svoje dvadeset i četvrte, ponosnu srpkinju iz sela u brdu iznad Herceg Novog i pre svega člana partije. Nekoliko dana pre toga, kada sam baki donela novine i nešto namirnica iz prodavnice, zadržala me je da zajedno odlušamo nekog hrvackog pevača čije se izvođenje emitovalo na televizoru, kako bi ona imala slušaoca za njenu reminescenciju o vremenu provedenom u Splitu za vreme pohađanja srednje medicinske škole.

Međutim, obrisi moje teorije, a to je da mi starim licima iz okruženja predstavljamo svojevrsne fejzbuke i tvitere, su počeli da se obrazuju tek u poseti kod moje baka tetke. Sedele smo u kuhinji, jele kroasane i pile nes kafu, vrlo uglađeno, vrlo građanski sve dok ona iz rukava nije izvadila parče papira.

-       Skot je umro! , uzviknula je radosno.

Kada sam malo bolje osmotrila papir, videla sam čitulju i zaokruženu glavu jedne starije muške osobe.
Skot koji je umro, bio je njen bivši muž, osoba koja joj je upropastila život sakateći je zauvek. Ali nije ovo priča o njemu, ovo je priča o potrebi da se neko saznanje, mišljenje ili priča naprosto sa nekime podele.
  
Kao što mi svakodnevno kačimo glupe statuse (moja malenkost je u tome prva među jednakima), novinske članke, istangramisane fotke na fejzbukove i tvitere, tako moje bake imaju potrebu to da urade ali ne i tehnološka sredstva.

Na primer da moja baka tetka ima tviter, zamislite taj tvit – SKOT JE UMOR, a zatim link na instagramisanu čitulju.

ILI

Meni moja baka postuje na zid novinski članak umesto na radni sto a zatim i ju tjub klip neke muzike koja je podseća na Split. Ili kao što mnogi imaju potrebu da kače fotografije ona okači članak o svojoj majci i mi joj svi to lajkujemo i komentarišemo sa divljenjem.

Ali, oni, stari ljudi, pored svega što nemaju (godine, zdravlje, smisao za humor, bespokojnost i nestrah od smrti) nemaju ni nove tehnologije. A imaju potrebu za istim, kao što sam i dokazala.

Znam koliko je naporno biti nečiji fejzbuk, ali praznici su, pa ako imate vremena, učini te im toliko.
Znate i sami koliko Vama znači kada vam neko nešto lajkuje ili fejvuje ili kada nešto samo jednostavno objavite. (Ko kaže da mu ne znači laže.)

Dakle dragi moji čitatelji, srećni vam praznici, i budite dobri pa nek padne jedan nevirtuelni šer sa onima što uskoro idu da se instagramišu po novinskim čituljama.

Voli vas vaša,

StrajkAut  

понедељак, 24. децембар 2012.

Sa druge strane odbrojavanja (99 razloga + - )

99 razloga zbog kojih treba da budeš sa nekom drugom, normalnom devojkom

99 - ona nikada neće pomisliti da zapiše nešto ovako jer joj zvuči interesantno
98 - ona neće imati brkove
97 - od njenih obrva ćeš znati šta da očekuješ
96 - ona će umeti da prikrije čudne izbočine na njenom licu
95 - ona će to barem pokušati
94 - ona će skidati šminku nakon izlaska
93 - ona će da se šminka i da bude lepa konstantno
92 - ona neće čačkati uši
91 - čak i kada svrbe
90 - nju uši neće svrbeti
89 - ona neće mešati zvučne i bezvučne suglasnike
88 - ona neće zaboraviti ključalu vodu na ringli
87 - i neće ići u digresije jer je ta ista voda opet proključala
86 - ona neće gutati slova
85 - ona zapravo, neće biti nepismena
84 - ona neće čitati nenapisano
83 - i neće permutovati ni brojeve ni datume ni sate
82 - ona neće pisati kao nogama
81 - ona neće pisati uopšte
80 - pa samim tim ni loše pesme i priče
79 - neće pisati ni dobre pesme i priče ali i to je jednako dobro
78 - ona će imati cipele sa dve iste pertle
77 - i dve iste čarape
76 - i bacaće bušne gaće i čarape
75 - i njen donji veš će uvek biti uparen
74 - njena kosa neće imati ispucale krajeve
73 - ona će da je neguje
72 - ona će negovati i svoje pete
71 - kao i svoje nokte
70 - prsti joj neće biti dečački
69 - nikad neće imati žuljeve na rukama
68 - ni ogrebotine
67 - ni suvu i ispucalu kožu
66 - a pogotovu ne perut
65 - ona će nositi potpetice
64 - i ni na jednom paru umesto pete neće viriti ekser ili šraf
63 - niti će na njenoj obući biti blata
62 - niti će imati bugarske air max patike
61 - niti će te blamirati na basketu
60 - niti će igrati basket
59 - ali će uvek znati da se postavi kako treba
58 - i nikad neće mirisati na zapršku
57 - niti na kuče
56 - ona će uvek mirisati lepo
55 - njena odeća neće biti puna dlaka
54 - ona sa kučetom naprosto nikad neće spavati u istom krevetu
53 - i ako bude imala ljubimca on će da je sluša
52 - taj ljubimac neće jesti đubre i zabijati glavu u kontejnere
51 - ona se neće iznenadno čuditi lakoći nizanja brojeva
50 - ona neće biti egzibicionista
49 - i neće biti histerična
48 - i neće se baviti uvek istim problemima
47 - ona neće biti teška nego naprotiv 
46 - ali nikada u tom smislu, njoj ćeš biti prvi, a ako ne prvi onda pravi
45 - njoj neće biti smešna psovka "jebaću te loše"
44 - ona neće psovati
43 - niti pljuvati u privatnosti ili van nje
42 - ona će umeti umereno piti
41 - i nikada je neće donositi kući
40 - niti će pijana ljubiti strance
39 - zbog nje te nikada ništa neće peći
38 - ni sujeta, ni čast, ni ponos
37 - ona se neće blamirati
36 - ona će znati šta hoće, uvek
35 - znaće zašto se budi
34- neće je mrzeti da živi
33 - neće se poigravati pojmom besmisla
32 - ona tu reč nikada neće izgovoriti naglas
31 - i biće dobra ćerka i sestra
30 - neće biti opterećena starački domovima
29 - ona nikad neće biti opterećena
28 - niti će te ikada opteretiti
27 - ona će želeti decu
26 - ona će decu čak i voleti
25 - a ima šanse da i ona vole nju
24 - ona će da kuva
23 - i biće vegeterijanac ali će tebi da sprema meso
22 - ona će biti sposobna
21 - barataće savremenom tehnologijom
20 - i biće sjajna u seksu
19 - njeni prijatelji će biti normalni
18 - i ni jedan neće biti pesnik
17 - poeziju će voleti, poneku, ali nikad pesnike, pogotovu ne one mlade
16 - uvek će znati šta priča, kada i kome
15 - i znaće osnovne principe logike pa i šire
14 - poznavaće saobraćajne znake!
13 - i biće kraljica multitaskinga
12 - i pre svega, voleće te kako treba
11 - i nikada neće poželeti da je nema kada je pored tebe
10 - i više će da te ceni i bolje da te pazi
9 - biće umiljata kao mačka a verna kao pas
8 - i žele će tvoje prezime
7 - voleće sve tvoje
6 - i neće imati problem ni sa čim svojim
5 - umeće da bude srećna
4 - i neće morati da se ponižava pred glumcima
3 - neće postojati mnogobrojne verzije nje
2 - nikada neće poželeti svog heteronima
1 - ti ćeš uvek i apsolutno sve o njoj znati
0 - a pogotovu to da njoj nije malo 99 razloga zbog kojih ne bi trebalo da budeš sa njom
- 1 - jer ona valja
- 2 - i ona nikad ne ide u minus
- 3 - ona je jaka
- 4 - i njoj ne bi trebale 103 stavke da dođe do proste suštine
- 5 - kao što je ta da neki ljudi valjaju poput nje a neki pišu
- 6 - i još pišu o tome kako ne valjaju
- 7 - u tolikoj meri ne valjaju i pišu da besmisleni spisak nebitnosti ostavljaju u minusu broja koji nema čak ni simboličku vrednost.

среда, 19. децембар 2012.

Sa druge strane


Praznici, kao i običaji, postoje sa razlogom. Taj razlog se često ne vidi, ljudi se ne zapitaju nego nasleđuju usvojeno ponašanje jer se to tako radilo i radiće se. Na četrdeset dana, na crveno slovo, na Veliki i mali petak.
A praznici i običaji su tu najčešće da tiho saopšte strašne neke stvari i pomognu čoveku da se sa njima suoči. To je sve alat za preživljavanje u stvari i to je sve izmislio jedan brižni sedi deda, koji je sve prošao i koji je hteo da potomstvu prenese neko iskustvo, al' pošto mu je vreme nedostajalo i njegova izlapelost je uzimala maha, on je tako samo zadao neka pravila. To da se poštuje i da se ne pita zašto. Zna on zašto, posle će mu se zahvaljivati.

Ja sam danas na slavi shvatila da smo porasli. Ozbiljno smo porasli. U ozbiljne ljude. Dobro, nismo baš još tu, ali smo jednu slavu bliže. Tako smo se nekako zrelo ponašali. Ej, pa to je strašna stvar. Nešto u meni me je bolelo dok sam punog stomaka sedela sa čašom vina u ruci, kao da mi je rastao neki zub u utrobi ili da dolazi do okoštavanja duše. (A šta bi tek bilo bez stomaka i vina.)
Sedimo tako mirno, slušamo muziku, pijemo umereno, pričamo umereno, umorni smo umereno ali na vreme ćemo u krevet. Većina od nas je krenula da kuva. Ej, ejjj. Komentarišemo grožđe u salati i kvalitet belog vina. I stanje u zemlji, i enterijere nekakvih stanova, asistenture, doktorate i potencijalne šanse. I to je sve odjednom normalno. Eejjjjj. A to je pored toga što je normalno i užasno jezivo strašno! A to ti niko ne kaže.
Danas smo porasli. I to je tako. Tome ćemo nazdraviti, nesvesno, ne znajući šta činimo okruženi prijateljima, ušuškani u porodičnu atmosferu za trpezom za kojom se dobra dele i ipak daje neka nada da smo ok. Što je lepa stvar te iste strašne stvari. Što me vraća na dedu sa početka priče.

Sad ga već vidim, njega i naše povremene susrete. Stojimo u prirodi ispred njegove kolibe. Pored mene je neko dete i malo ličimo, grčevito me steže i ja mu obećavam da ga nikome neću dati a već vidim sebe kako lagano odlazim niz reku. Prepuštam se struji, ne okrećem se. Gledam kamenčiće na dnu korita, stavljam ruku u vodu kako bi utrnula. Kao utrnuće, pomaže mi misao da ga ostavljam upravo kod tog istog divnog brižnog koščatog dede, da ga on čuva, da love po šumi i budu srećniji više nego što bi ikada sa mnom bili. O tome svemu će da mi pričaju kada im se ponovo budem vratila, došla na odmor, tad u tom nekom danu u godini, kad mi deda propiše i kaže da je tad najzgodnije.  

петак, 07. децембар 2012.

Sa druge strane momenta


Ostali smo sami u stanu, otac i ja, kada je majka otišla na posao noseći na sebi lepu toplu odeću i tužan pogled.

Ja sam bila u pidžami, otac je prao sudove. Obukla sam se, pustila sam Darkov trio da nam svira. Oboje smo se uhvatili za usisivač.

"Ja ću", rekla sam. "Na mene je red. Ti odmori."
Legao je na kauč. Ispružio je svoje noge, duge i tanke ko pecaroške štapove.
"Dobar je Darko", potvrdio je a zatim prekrstio ruke na grudima i zaklopio svoje, kao zelen gora, zelene oči, k'o mrtav, al' nije, samo spava.

A u tebi još je noć, drukčija od drugih  noći. Sanjala si da si sretna.

Nameštam usisivač.

Svako te umesto pozdrava pita kad ćeš opet doći. Sanjala si da si sretna.

Pitam se da li je sretan. Ili sanja. Da je sretan. U nekom od svojih brojnih mogućih života koje je mogao da ima. A ima ovaj, u kome pere sudove i sa ćerkom sluša Darka, sklopljenih očiju. Pokrivam ga ćebetom. Nasmeje mi se usnulog lica. Iskreni smo on i ja, uvek. Ali sada na neki poseban način dok ćutimo i on leži opružen, zatvorenih očiju. Iskreni smo jer poštujemo ćutnju koja leži u svakom od nas.

I svi su puti duboko ispod snjega. Kad reka šuti muzika je njema.

I ja znam šta je meni moja šutnja. Al' ne znam šta je njemu njegova. Samo je osećam. Jer ga osećam. Gledam ga i shvatam. Preda mnom ne leži otac. Preda mnom leži čovek. Taj čovek ima svoju šutnju.

Pogledaj kako se skupljaju oblaci, na mrkim planinama u borbi sa silama.
Al' crnci još sviraju, sveci marširaju.

Držim se za dršku od usisivača, napuklu na dva dela, obmotavam je izolir trakom, gledam oca dok spava, i shvatam. U mojoj kući, opružen leži neki čovek. Čovek, u borbi sa silama.
 
Daleko je moja draga, tamo u planinama. Putevi do njenog praga su prekriveni minama.
Doćiće dan kad ću se vratiti u Kurdistan, od bisera, donjeti ću niske za njen beli vrat.

Za čime žudi, očiju sklopljenih. Gde je njegov oduzeti Kurdistan, pitam se, jer svi mi imamo svoj Kurdistan.

Dva bisera, usled duge niske, to smo ti i ja.

Pitam se. Gledam ga usnulog. Gledam ga stranog. Gledam ga kako leži i ne shvata, da shvatam. Njega. I kako je on meni samu sebe dao.

Kad je kiša ili noć, ti me zoveš upomoć. Sjedam u plavi avion. Ravno k' tebi leti on. Nema tog što ne smijem, samo da te nasmijem. Sad ćeš moći spavati, više nisi sama ti. Onda dugo kao ljek slušam Bili Holidej. Ništa nije zauvek, pa ni ovo lutanje. Šta krade i daje...   

Zazvonio je telefon, otac se prenuo iz sna i otišao u drugu sobu da razgovara. Ja sam počela usisavati polomljenim usisivačem mrvice nešeg toplog porodičnog stana i prašinu naših šutnji. 

... i uvek prekratko traje. 

среда, 05. децембар 2012.

Sa druge strane srpskog posla


Ne znam kako bih opisala tu našu karakternu crtu, tačnije njih hiljadu, kao što ne znam ni zašto smo koj' kurac ikada silazili sa tih Karpata, no dobro. Ne znam, al' uzrečica koja mi se mota po glavi već danima kada stvari krenu nekako apsurdno smešnim i nepodnošljivo teškim tokom je – pusti, srpska posla. I to, verujem, da možemo da shvatimo mi, i naši nam najbliži susedi.
Kako smo tako, nekako sjebani. Večito. Sjebani, teški i komplikovani.
Mi jebote nemamo heroje, uzore, žive ljude od krvi i mesa koji će predstavljati to nešto što u šta će da se veruje, za šta će da se bori. Makar neku ideju, predstavu o nečemu. Pa prvoj mi se sere od glasnogovornika, mladih karijerista i budućih motivacionih propovednika. Ali neko da nas pita - šta mi jebeno hoćemo? – niko ne bi znao da vam kaže. Mi zauvek znamo šta nećemo, i znamo da nam niko ne valja. Jebi ga, Obama nije savršen al' on je u toj Americi neko. On predstavlja nešto. Mi smo naše jedino neko i nešto snajperom skenjali ispred Vlade i od tad se smenjuju manja zla jedno za drugim. I to je taj neko postao neko tek nakon smrti, do tada je bio izdajica i strani plaćenik. Grehe su mu otpisali tek kada je popio metak snajperski.
Nismo glupi i nismo nesposobni, al' ne valja nam ništa i ništa nam ne radi. Mi smo narod koji bi, kada bi se od naroda pravila gramatika izmišljenog jezika, bio odrična rečca NE. Španci bi na primer bili zeleno. Englezi licemerje, Ameri pragmatizam, mi bismo bili NE. Šta? NE.
Ne može, ne znamo, ne vredi, ne valja, ne ćemo, nisu, nemoj, nema.
Pa opet, nismo izumrli. Nekako nismo. Možda je čudo, a možda je čudo koje se ogleda u tome da je Srbija zemlja koja rodi najveći broj budala po kalendarskoj godini. Ali ne bilo kakvih budala, nego ovih što sve ovo znaju i ipak ostaju. Mogli bi negde, al' ostaju. Tu su, i ostaju. Zašto? Pa zato što su budale. Zašto? Pa takve ih majka rodila. I Bogu hvala da duša slovenska takvo što može samo da prihvati kao usud i sudbinu kletu i ćuti, i pusti da ga žderu raspomamljene rečce NE dok ga celog NE pojedu.
I ja ne znam šta sam ja ovim celim tekstom htela da postignem, al' nema ni veze, jebiga pusti – srpska posla. 

недеља, 25. новембар 2012.

Sa druge strane civilizacije ili nedostajanje divljeg zapada, severa, istoka i juga


Meni civilizacija ne da ni da pomislim da želim da ubijem. A ja sam to danas poželela jako, znajući da ću iste sekunde kako sam to pomislila sebe opsovati i prekoriti. Brutalno sam ugušila tu misao u sebi, probudila sopstveni kukavičluk da bi me ponovo zajahao, jer nekako izgleda da me ne jaše dovoljno pa mi se dešavaju ovakvi lapsusi.

Ja sad sebe mrzim jer sam poželela da ubijem. A čak nisam ni to uradila do kraja, ne zapravo. Ne dovoljno iskreno da bi ta želja imala snagu, toliku snagu da sebe gledam sa ponosom u ogledalu a ne sakrivajući pogled. Jer to se tako ne radi, ne danas, u civilizovanom društvu.

Gledam osobu preko puta mene kako truli, centimetar po centimetar, njeno telo odumire. Gasi se, ali mučno, vodi se borba za svaku ćeliju. Um joj je još uvek britak. Dovoljno britak da lupi šakom o sto, da me opsuje, prekori i kaže da mrzi sebe jer nema snage skratiti si muke, a dovoljno je jaka da to ne traži od mene. Smrt, doduše iako priziva, istinski ne želi. Pevuši joj više, koketira sa smrću razapeta negde između instinkta i pakla u kome se nalazi.

Zamislite dan u kome vam je jedini događaj premeštanje iz kreveta u fotelju. Zamislite sobu u kojoj ni jedan čovek nije svestan sebe, ni jedan ne komunicira, poneko spava, poneko bali u fotelji a poneko priziva osobe odavno iščezle, u prošlost u nepostojanje ali ne i u smrt jer još živi na usnama izlapele starice (zato ga tako uprono i kreštavo doziva danima). I zamislite gomilu muva koje se konstantno muvaju oko vas a da vi nemate toliko snage ni da ih oterate, ubijtete možda, odagnate sa svog tela. Zamislite, muve vam svakodnevno zuje o smrti a vi ih ne možete ni opsovati.

Zamislite, mrzite svoj život i sve vas boli konstantno, a onda se pojave ONI, dođu tako ponekad da operu savest pa popiju sa vama kafu ignorišući zvukove vodpada crnih rupa smrti koje polako isisavaju živote kreatura rasutih naokolo po krevetima. I zamislite sad jebote, vi ste ta osoba, ta što tera muve od sebe besom nemoći koji curi iz pogleda k'o skrama, i zamislite sebe kao nekog ko je dao život i sad deo istog hoće sebi nazad. I pomalo mrzi ove mlađe, jer oni imaju ono što njoj polako iz očiju curi, dok ne iscuri, potpuno. (I neka je besna, bes makar napravi skramu na očima.)
Hoće malo vašeg života, malo hrane, malo sukoba, da vašim životom malo oživi svoj. I hoće, jebeno hoće sve te preskupe meleme koji joj ništa neće pomoći, jer hoće da joj ih vi kupite, jer je zaslužila i jer neće, odbija da gleda kako odumire, a da živi sa tim da pored joda nije namazala i melem. Ona se grčevito drži noktima za život, i ne pušta ga, iako smrt priziva, grebe i steže taj jebeni život i sve njegove dekubitise.

Ili zamisli možda da si ti taj koji je gledaš i nije ti logično da daš pare za lek koji neće pomoći, jer si ti racionalan čovek, i teško ti je da pojmiš da treba dati pare da bi se strah od smrti odgnao skupom kremom.

Ili je gledaš, zamisli, i sve bi joj pare dao, ali ti nisi kao svoj brat, ti si umetnik i iako razumeš taj grčeviti stisak života za gušu, ti pare nemaš. I osećaš se kao pizda. Ali eto, neko mlađi a nalik na tebe je tu pored, i kaže ti – ćale nisi pizda. Ne pomaže, ali je barem tu.

Ili zamisli, nisi pizda, govoriš ocu, a smatraš za sebe da jesi. Pizdurina, ona najgora. Jer si idalje izdržavano lice. Jer prihvataš lažan moral glumeći civilizaciju a potajno sanjaš o tamo nekom divljem zapadu gde se život poput vinčester puške uzimao u svoje ruke i nikako drugačije. Ili ga ti uzmeš ili ti ga uzmu. Nema sporog odumiranja i nema bežanja pod kurvinjske suknje civilizacije. Kad se više ubija i život više vredi ili ne vredi uopšte, ali se toj činjenici barem gleda u oči. Kao na dvoboju, pa k'o prvi zapuca. Tamo se smrt nosi i u šeširu i u mamuzama. Tamo ubiješ kad to poželiš i ako ti sjaj sunca baš jako zabljeska u  oči, šešir natukneš dublje na lice te na svom konju pohitaš u neki drugi grad. Zapadnije, divlje.
Tamo te smrt čini čovekom ili kukavicom, pa ako si kukavica, a onda ti život sam oduzme pravo na sebe. A ako pak budeš ovo drugo, tu je da ti sipa jedno kratko piće u salunu dok krišom gledate, život i ti, kako mila ogrubela Rouzi karnerima zavodi publiku pevajući glasno, usput se mazeći sa klavirom. I da, samo to i ima smisla, misliš dok viski klizi niz grlo. 

петак, 26. октобар 2012.

Sa druge strane vrednosti



Bezvredni smo. U ovoj zemlji neke stvari nemaju nikakvu vrednost. Znam to. Naravno da znam, al' nekako nikako da prestanem da se iščuđavam. Kako to da ništa vredno ne vredi.. Kako to da sami sebi obaramo cenu... Kako, zašto i šta učiniti?

Čudno je. Nije ovo nikakva epifanija, prosvetljenje... Nije čak ni bunt, ni uzludna konstatacija. Već više nekakav podsetnik. Da mi stoji tu, da ne zaboravim. Kad opet rešim da se predam nečemu cela. Znate ono, krv, znoj, duša pa sve na tezgu. E pa kad sav taj krv, znoj, duša i sve ostalo sa tezge završe na otpadu starog gvožđa po ceni koju će devalvacija dinara, samopoštovanja i samoprezira da pojede, e pa tad da imam barem ovaj tekst. Da kažem sebi – eto, makar je to bio tvoj izbor. Znala si da ideš glavom u zid, pa ne što si se zaletetla nego ni kacigu da staviš.

Ako nekome nije jasno šta se dešava, i čemu sve ovo, da pojasnim malo ljudima u poslednjem redu. 

Na primer, koleginica mi je prijuštila sat i po vremena besplatnog dramskog programa (da to tako nazovem) a ona mi je rekla – hvala što si bila, iako ja njoj treba da kažem hvala. Iako sam i ja uvek ta koja se zahvaljuje što ljudi primaju poklone koje im ja darujem bez ikakve nadoknade. Ali nismo to samo nas dve – mladi i nemladi umetnici i organizatori sve svoje kače, daju, dele, izvode, postavljaju, festivališu, stavljaju – za džabe, i govore drugima hvala. I srećni su ako to nekoga zanima. Jer sve to kao da ništa ne vredi. A vredi, samo ne ovde. Ne u Srbiji.

U novembru idem u Portugal na devet dana. Na radionicu kreativnog pisanja gde će meni platiti, oni meni a ne ja njima, dakle oni meni, da se devet dana predam sopstvenom pozivu, da čitam Deridu, Šopenhaura, da idem u kuću Fernanda Pesoe, da razmenjujem mišljenja i upoznajem ljude. Da bih bila bolja pisac, jer oni misle da ja nešto vredim. Oni misle da književnost vredi, oni veruju da znanje vredi i žele da ga dele sa mnom da bih ga ja delila dalje.

A ja ću da se vratim u Srbiju. Zatećiću verovatno samo praznu sobu i poruku na kojoj pišu ove reči, plus jedno ps.

P.S.
Ugasi svetlo. 

понедељак, 15. октобар 2012.

Sa druge strane kukavičjeg gnezda ili kratak život i duga smrt post post post postmoderne



Od ranog jutra, kada sam krenula u šetnju sa voljenim mi psom, vrane su me gađale orasima sa strujovoda i bandera. Dan je bio i tmuran i topao a na svaka dva koraka odzvanjali su tupi zvuci bačenih oraha hičkokovih ptica. Lud dan na pomolu, pomislih. Izopačen. Vuče me ono kuče dok zbunjeno gledam kako čovek vrlo ekspresivno šutira drvo, noseći veliku kesu u ruci. Sezona lova na orahe nije raspomamila samo krilata bića. Kotrljao se izopačen dan na pobacanom kestenju i orasima, kotrljao zajedno sa kazaljkama na satu.

Zaputila sam se ka gradu. Ludnici po sebi. Konstantno mi je smetalo to što imam osećaj da me neko prati prouzrokovan jednostavnom činjenicom da je u gradu uvek gužva i da ćeš uvek biti nekom ispred nogu. Išla sam da se nađem sa prijateljem. On je iskušenik-slikar, nešto od ta dva, samo da se odluči na koju bi stranu. Divna osoba. I pomalo čudna. Zvao me je da dođem u paviljon "Cvjete Zuzorić" u kom se obreo čekajući me. "Ima ovde neka čudna izložba, dođi, biće ti interesantno", reče mi njegov izblazirani glas preko telefona.

Ulazim u paviljon, skrećem desno stepenicama u alternativni prostor. Dočekuju me prijatelj i urednik, kustos – čudan čovek čija pojavnost neminovno asocira na kostimografiju doktora Džekila. Okrugle naočare, dugi zulufi bez nastavljanja na bradu i gotovo vampirsko plave oči. Nesuđeni reditelj. U pokušaju. Pita me šta mislim o izložbi. Koncept je da je sve alternativno, haotično i bez pravila u konstantnom kretanju. "Ima ovde krša, kiča i đubreta, ali ima i ponešto dobro zar ne?" Najviše mi se dopao prostor. I možda jedan do dva rada. Iako volim "alternativno" i "avangardno", pre svega volim kvalitetno.

Po želji prijatelja prislanjam se uz deo zida po kome on crta olovkom moj lik i siluetu pogrbavljenog tela. Umesto kafe, pričamo dok ja poziram prislonjena na zid a on kao sluša dok mu oči igraju levo desno. Po završetku daje mi olovku i kaže napiši nešto. – "Razlozi salutiraju nebu umesto uličnih svetala", pišem stih koji mi je pao napamet, žvrljam tačnije po zidu alternativnog prostora u "Cvjeti". Umesto kafe. Po danu kada svrake lome orahe pored glava prolaznika.

I baš po završetku kustosovog portreta na suprotnom zidu, Jonesko silazi niz stepenice. 

Jedan od umetnika zapravo, osoba u vezi sa organizacijom cele izložbe silazi razdragano nis stepenice golog stomaka odnosno rakopčane košulje sa kožnim ludačkim steznikom na glavi i gomilom nekog mirsnog šiblja koje nosi u ruci.
"Ko je reditelj? Ja sam reditelj! Ja sam umetnik!", čovek viče. Besprekorna dikcija, kao da su ga tog momenta svukli sa neke pozornice na kojoj je preglumljivanje dobrodošlo. Trenutak zloćudne tišine, zatim histerija kosmičkih razmera.

"Pa šta je ovo! Ubili ste umetnika! Kako si se usudio! Ovo je strašno! Brzo vraćaj ono đubre, gde mi je pola eksponata! Neću da se smirim! Neću da se smirim! Uvređen sam! Uvređen sam zauvek!"

(Određena količina đubreta je bila sklonjena jer je kustos mislio da NIJE deo eksponata. Ispostavilo se da pored okačene metle preko koje je visila majica i radničkog šlema i čekića ostalo đubre predstavlja deo konceptra. Kustos nije znao. Kustos je isprovocirao ludilo u već ludom čoveku.)

"Možeš da povrediš mene, ali ne i moju umetnost! Kako si mogao! Odakle ti pravo! Vraćaj sve! Vraćaj kako je bilo! Šta je ovo? TI si staljinista! Zoveš sebe nekim hrišćaninom! Staljinisto jedan! Ti si staljinista!"

Zajedno sa prijateljem napuštam prostoriju pitajući se kako će u celom tom ludilu izgledati olovkom nacrtana silueta mene sa rečenicom u oblačiću – Razlozi salutiraju nebu umesto uličnih svetala. "Svi mi po malo doprinosimo kratkom životu i dugoj smrti post post post postmoderne", pomišljam sležući ramenima.

Uskoro se rastajem sa prijateljem. Presreće me neki čovek da me obavesti da je izbegao sa Kosova i traži mi pare. Slabe volje i integriteta pružam mu novčanicu od dvadeset dinara. Psuje me pričajući u bradu. U daljini na vrhu neke zgradim vidim plastičan grb braće Karić. Dva žuta plastična lava, ukraden novac i lica odlikovanih umetnika.

Hodam po tmurno-vedro-svio-šarenom gradu.

Svraka baca orah.

уторак, 09. октобар 2012.

Sa druge strane hipohondrije


Zašto smo bolesni? Je l' zato što nismo negovani? Je l' zato što je sve prljavo i zarazno i gnojavo i štrokavo? Je l' smo zato bolesni? Nije tačno da nismo bolesni, uvek smo bolesni i kad nismo bolesni. Zdravlje je samo pauza, između dve bolesti. Da li smo bolesni zato što smo bili srećni? Ili nikad nismo srećni. Nesreća je pauza između dve obmane, sreća sve ostalo. Da li smo bolesni jer smo grešili? Da li smo grešili jer nismo negovani? Da li nismo negovani zato što smo prljavi, zarazni, gnojavi i štrokavi?
Pitam se...
Da li smo bolesni zato što ne umemo da kažemo hvala? Ili zato što ne umemo da kažemo ne? Pitam vas, lepo vas pitam... Zašto smo bolesni?
Da li smo bolesni jer se smenjuju godišnja doba? Ili se godišnja doba smenjuju da mi ne bismo primetili sve pojavne oblike naše bolesti?
Ali nije to... Nego pitam vas, zašto smo bolesni?
Naravno da smo bolesni. I poricanje je bolest. Ali ne pitam te to, pitam te... Zašto smo bolesni?
Zašto smo zgrčeni, plačni i bolni? Zašto smo kukavice i slabići? Zašto smo bolesni? Imuni sistem nema nikakve veze sa sistemom koji ne funkcioniše jer se jedan sistem ne može popraviti drugim, i najčešće ih treba spaliti, zato te pitam... Zašto smo bolesni?
Zašto nam neko turpijom iznova polira kosti i drobi utrobu iznutra? Zašto smo bolesni?
Zašto vanzemaljci pokušavaju nastaniti ono i nama nepoznato u potrazni za onim i nama nepoznatim? Zašto cvokoćemo i gledmo kako nam se telo kruni kao bajati hleb u rukama klošara?
Zašto smo bolesni?
O bolesti pišem, jer sam bolesna. Ali nije to, pitam te... Zašto smo bolesni?
Je l' smo bolesni zato što smo loši ljudi ili je i to bolest po sebi? Ili smo dobri ljudi ali smo uvek bolesni?
Da li smo bolesni jer ne znamo zašto smo bolesni? Ili smo bolesni zato što mislimo da nismo bolesni?

Pitanje svakako ostaje.  Bolesni smo. Zašto smo bolesni? 

субота, 15. септембар 2012.

Sa druge strane zubobolje



Dve stvari su se desile ove nedelje koje su me naterale na razmišljanje. Odnosno dovele do zaključka, banalnog možda, ali ipak zaključka. Vrlo dobra prijateljica, samohrana majka inače, ima veliki problem jer je cena užine za sedmogodišnje dete u školi 7500 dinara mesečno, dok sam ja bila preokupirana znatno manjim problemom – zuboboljom.

Iako banalna, zubobolja kao takva i odlazak kod zubara podstakle su u mojoj kući veliku polemiku. Moja majka, brižna i prokleto uporna da ne kažem naporna, insistirala je da idem kod privatnog zubara. Iako nemamo novac trenutno ni za očev napukli ležaj niti za praket koji usisavamo sa mrvicama svakog dana.

Neće ti dati anesteziju, rekla je.
Odrubiće ti glavu na živo, rekla je.
Staviće ti onu crnu kancerogenu plombu, rekla je.
Okrnjiće ti celu vilicu, rekla je.
Čekaćeš na red dok od starosti ne ostaneš bez zuba, rekla je.

Nisam se složila. Odbila sam. Četrdeset procenata njene plate ide na porez, porez ide na zdravstveno osiguranje, moja zdravstvena knjižica je moje pravo da se lečim, neću reći besplatno – jer majko, rekla sam joj, ti si platila svojom platom mog zubara.

I tako ja jednog dana reših da posetim državnu instituciju doma zdravlja. Nije bilo reda, nije bilo neljubaznosti, nije bilo srednjevekovnih sprava za mučenje. Odmah su mi otvorili karton, odmah su me primili i pregledali. Zubarka je bila malo starija sa nekim blago spuštenim obrazima koji su ulivali poverenje dok ga je roze karmin istovremeno oduzimao. Našla mi je kvar naravno, dva zapravo. Zakazala mi je popravku. U tom trenutku u glavi sam imala raspravu sa majkom ali ne i dovoljno hrabrosti.

Daćete mi anesteziju, zar ne?, upitah je.
Da, za ovaj jedan da, za ovaj drugi ne.
Imam pare da kupim ako treba, procvileh kukavički.
Pile, imamo anesteziju, i daću ti je tamo gde bude potrebna, rekla je.

Izašla sam nepoverljivo iz ordinacije. Otišla sam kod sestre da me zabeleži i odjavi (ili šta već rade).

Doktorka je vrlo nežna, nemoj da se bojiš. Sve trudnice dolaze kod nje, za par dana sve ćemo da ti sredimo, ne brini., rekla je mila mlada žena.

I to je bilo to. To kada mi je sinuo zaključak. Sve što ja mogu da radim kad budem išla na vruću stolicu je da verujem da jedna žena savesno radi svoj posao. Ne treba čak ni da se nadam, nego to da očekujem. Da svoj posao voli i dobro ga radi. Jer je to njena dužnost. Njena i svih nas. Od svakog ponaosob zavisi šta će za nas predstavljati državne institucije. Sistem kao sistem ne valja, nikada i nije, ali lični trud pojedinca može na to baciti apsolutno drugačije svetlo.

Ono što se trenutno dešava sa mojom prijateljicom je rezultat upravo toga da neko nije dobro uradio svoj posao. Nije se potrudio, nije mu bilo stalo dovoljno da pomisli i na samohrane roditelje pa da dâ sve od sebe da nađe najpristupačniju moguću cenu i najkvalitetniji obrok za decu koja školu pohađaju. Neko je video da je sistem bušan i da može da se ugradi i strpa novac u svoj džep.

I zato nam svaki kontakt sa institucijama predstavlja vađenje zuba baz anastezije, slan ukus krvi, kiselinu od lepka za plombu i parčića sastruganog zuba. (Usrala sam se.) A institucije su naša realnost i svakodnevica. Ja se nadam da ćemo se možda nekada promeniti i da će to početi upravo sa nesavesnim direktorima škole i državnim lekarima i ukidanjem busplusa. Jer ko od nas zaista želi celodnevno burgijanje po glavi svaki dan??? 

понедељак, 20. август 2012.

Sa druge strane biciklizma


Biciklizam, ona slobodna varijanta u privatnoj organizaciji, je čini mi se danas jedini vid čiste slobode, kao neka vrsta drumske piraterije. Svaki bicikl je ostrvo (sa čovekom na njemu koji njime upravlja), pa makar bila razdrndana krntija poput ovog mog matorca(svašta je taj za života video), i svako na biciklu ima isti i jedini cilj – stići na odredište, nekada i nekako sa jedinim uslvom da je i dalje živ. Ne želim pisati hvalosepave, promovisati ekologiju ili 'pak neke svoje nepostojeće biciklističke sposobnosti; postoji jednostavno taj osećaj,  ne znam, davno izgubljen osećaj avanture u kome se pod surfom prvo misli na internet pa tek onda na neku vrstu slobodnog šibanja kroz nevirtualne talase.
Ne prelazim velike kilometraže ni nemoguće uspone za kratko vreme, ali koliko god se vozilo, bitno je da se vozi van grada i da se niz magistralu puštaju kočnice. Naravno da ceo ugođaj ne bi bio isti bez seoskih ili šumovitih predela, slika baka, deka, i kuca koje se smenjuju kao da bicikl promiče pored voza na kome su zalepljeni frejmovi, lepo je svakako videti da postoji i neka druga mogućnost življenja, u nekom na primer Zucu, da postoji samo jedan ispunjavajući miris rastinja, ali bitnije je ipak ne stajati i pustiti kočnice.
Kada se puste kočnice, uključe se sva čula. Bukvalno sva čula. Zašilje se i uši i oči. Ti si sam, ideš oko tridesetak kilometara na čas, pored kola i ponekog kamiona, ali ti nemaš er beg, retrovizor i vezan pojas oko struka. Imaš dve ruke, reflekse i odsečan kratak uzdah kojim povratiš samopouzdranje ukoliko je neka rupa na putu ugrozila tvoje samopouzdanje koje je više nego neophodno. Za svoj strmoglavi put ka gradu u punoj brzini odgovaraš samo ti. Hiljadu stvari može krenuti naopako, ali o tome se ne misli. Misli se o kontroli i adrenalinu. Misli se o tome kako se to ne radi za pare. Kako si suzio očne kapke jer je sumrak pa nije za naočare a bube upadaju u oči i moguće je da nešto veličine ostatka tvog isečenog malog nokta može da te košta lomljenja rebara, ruku i nogu.  To je osećaj kada kola stanu pored puta, ti ih gledaš ne bi li otvorena vrata u poslednji čas bila i poslednje što ćeš ugledati, ali se to ne desi već ugledaš da je upravo sa te strane kolima odvaljen retrovizor i sastrugana farba i naprslo staklo i učini ti se kao da si video kostursku glavu kako ti se smeje i prizivate na mračnu stranu. Kao kada izgladneli mornari vide brod u daljini, u romanu Edgaraa Alena Poa, radujući mu se bezumno da bi shvatili da je kostur ono što im je izgledala kao pomoć sa broda od kojeg su očekivali hranu a naišli na smrt i kugu.
Nastavljaš dalje i stižeš na cilj. Zadovoljan, drhavih ruku, jedeš slasno a onda legneš da spavaš. I opet prigrliš smrt kojoj si odolevao na magistrali.
Sutradan si ponovo u istom svetu i ponovo u okovima nekog potpalublja.
Ponovo pare, pare, pare i novac, obaveze i bič koji puca iznad tvojih leđa dok gonič robova u drugoj ruci komada parče hleba koje mu ispada kroz krezuba usta. Ćutiš, veslaš i još uvek sanjaš o pobuni na biciklu Baunti.

четвртак, 02. август 2012.

Sa druge strane tarabe


... su nekada bile komšije. Komšiluk. Ljudi sa kojima se razgovaralo, pozajmljivalo, uzajmljivalo, sakrivalo u sklonište, tolerisalo, komentarisalo, navijalo, ogovaralo, svađalo, mirilo, kafenisalo, i savetovalo oko iskopavanja ilegalnih septičkih jama.

Toga više nema. Barem ne kod mene. Ili sam ja porasla a ljudi ostareli pa postoji još samo čudan starac koji će vas zaustaviti na ulici da vam ispriča stvari za koje ga nikada ništa niste pitali.

"Postoji taj hotel u Bečićima moje firme gde sam radio koji sam ja uknjižio je l' da bude srpsko a svi me pitali kako sam znao, pa eto. Sad idem tamo stalno a sve se mislim da će mi svako leto biti poslednje."

Dobro postoji i ekipa kod malog maksija, ali to je gomila pijanica koja većinu vremena ne zna gde se nalazi pa je reč komšiluk u suštini jedan ograničavajući termin pod koji se oni ne mogu svrstati.

Nekad je cela ulica bila dečije igralište i svačije dvorište otvoreno, i sve porodice dobro poznate.( Samo nas je jedna glupa krava jurila jer pravimo buku sve dok je deda nije zalio vodom sa terase.)  Nekada je debela Lepa izlazila na svetlost dana i sedala na kafi kod moje babe da se odmori.

Ovo leto je moje kuče pokušalo da se otruje a ja prvim komšijama nisam pokucala na vrata da im tražim hidrogen nego sam odjurila do prve apoteke.
Ovo leto mi je bilo neobično drago kada je babi pozlilo pa me je poslala kod teta Dragane po lek. Zazvonilo je zvono koje se čuje kao lastavica a ja sam se setila kad sam čekala Ivana Šniclu, njenog unuka, da završi sa jelom da bi išli napolje, odbijajući parče tog savršeno ispohovanog mesa koje sam odbila pod izgovorom da sam već jela. A nisam, jer meso moje babe pliva u ulju a ne u savršeno hrskavom pohu. Ivan Šnicla je to bolje znao od svih.

Prestale su da se prave zimnice i da se zajednički ugovara dolazak kamiona sa paradajzom ili krompirom u našu ulicu. Više se ne peku paprike na ogromnoj peći sa metalnim valjkastim delom koji izgleda kao dimnjak, kod pokojnog komšije bivšeg taksiste sa velikim kesicama ispod očiju koje su znak da ima probleme sa bubrezima a čijeg se imena ja ne sećam i čiju su kuću odavno srušili.

Nedostaje mi miris pečenih paprika.

Komšije koje su sada prekoputa mene pričaju na italijanskom i imaju dva ogromna bernandirca kojima čak ne znam ni i imena. (Pokušala sam sa Betoven, ne radi.) Na mestu gde je njihova kuća, nekada je bila kuća lude Rade kojoj smo iz nepoznatih razloga ostavljali pokvarena usmrdela jaja u tegli i time eskalirali nivoe njenog ludila. Ali koliko god ona bila luda naši roditelji su joj otvarali vrata, slušali njene priče (najčešće dok nije krenula da se skida) a zatim je i ljubazno ispraćali kući.

Mislim da danas ludoj Radi niko ne bi otvorio vrata i da nemamo pojma koje govno je ona zamrznuta pečena paprika iz maksija u odnosu na domaću. ALi ipak postoji jedna stvar koji znamo, kad nekome od nas pozli, verovatno ćemo pozvati hitnu pomoć i polako umirati u bolu i agoniji pre nego što ćemo da okrenemo komšiju da nas poveze pošto je kasno a ni jedan radan čovek se ne zove u gluvo doba noći u nedelju uveče jer je sutra radni dan.  

субота, 28. јул 2012.

Sa druge strane ... je interfejs ... unutra nešto teče


krenuti bezvoljno ili je možda bolje ne krenuti bilo gde
ali nikako stajati
namrgođeni čovek oterao me je sa srednjih vrata
mislim da mu je to posao
leto je ali me iscrpljuje
ili su to strahovi
ne pozvana iscrpljenja
ubija me dok umire
naravno niko ne želi
smrt
osim ja ponekad
nezahvalno bedno i odvratno
povodom sebe
mada zapravo povodom nje
njena agonija traje beskrajno
pored nje nema smisla
sportisti i ljudi se raduju na olimpijadi
oni su bolji od drugih i opet se takmiče
prozor niske kuće
Torlak je kao selo u gradu
imaju onaj montažni bazen
ta voda je ustajala
nju su skučili i nikad neće biti more
mrtve bube
kao ukrasi kao zvezde
mrtve bube na vodi
ja volim leto zašto me odjednom prži
i šta je to sa mnom šta je to samnom šta je to sa mnom
sad znam čemu služi ovaj lanac
ne oseća se miris jagnjeta
sigurno su se nekad radovali
radost je bila u jagnjetu
treba ukinuti glagol živet
živeti je sve kad malo bolje pogledaš
kad malo pogledaš sve
ništa ne može biti sve
samo ništa može
zašto opet počinjem
bila sam dobro leti sam uvek dobro
mračna sam samo zimi
zašto opet počinjem
ovo je strah ovo nije stvarno
udahni duboko u hladu kruške
i porasti porasti porasti
u hladu kruške
razmažena si razmažena si razmažena si
ne uzdiši ne drami ne drami ne drami
ja znam starost
ja je znam
meni ne treba aplikacija na mobilnom telefonu
to su izmislili neki mladi perspektivni mladi
ja nikad neću biti mlada perspektivno mlada
ja unovčavam tugu
licemer ja ništa ne znam
prestani leti sam uvek dobro leti je dobro
u kući nema nikoga
nisam joj se javila nedelju dana
moram opraštati sebi
postoje ona pravila na papiru na mom ormanu
torba je teška uliks samo
ne treba mi lek ne treba mi
griža
ne treba mi
savest
ne
stalno
stričev glas
stranci
zategnuti kanap i na njemu veš
sve je u redu premeštena je
iz jednog staračkog doma u drugi
zato se niko ne javlja
opet se raduju
trče pucaju postižu
pobednik ne postoji
ja znam starost
ušla sam u pogrešan autobus
mada nije pogrešan
prepoznaću neku ulicu pa ću da se vratim
nije to čudno samo mi je tako došlo
biću dobro evo prolazi me
uvek prođe
znam da prođe
ekrani su opijati
prija doći kući osim kada boli
treba zvati prijatelje u goste to uvek treba
i možda pivo ne previše zaustaviti se
nikada ne krivi kuče za svoju mizeriju
nisi umorna ideš da trčiš jer je prošlo
sad ga samo izbaci kroz znoj
okupaj se dočekaj prijatelje
džojs će ti oduzeti sedamsto strana života
a dati samo spoznaju da nikad nećeš biti
dovoljno dobar
i da sve staje u scenu sranja gospodina Bluma
i njegove sitne radosti
sitne radosti
leto prijatelji
olimpijadu pravimo sami
smejem se smejemo se
kao da nikada nije ni bilo
straha prženja i ugrejanog katrana
crnog u meni
kad se unovčava tuga od nje se napravi nešto kao trend
imidž kao nešto što se tajno želi
a odvratno je
nego ja sad mogu tako
jer me je prošlo
jer se prijatelji smeju
jer prave balone od pene i dima
balon leti
balon pukne
dim se razbeži
nema pobednika