недеља, 27. новембар 2011.

Sa druge strane smaka sveta

Ja znam da će se smak sveta desiti, i verujem da će se desiti uskoro. Međutim ne zamišljam ga kao film o dve hiljade dvanaestoj, niti čekam četiri jahača apokalipse, niti udar neke od kometa što usput, ako niste znali, prolaze pored zemlje skoro pa svakodnevno i nikako jedna da nas potkači. Ja taj smak sveta zamišljam skroz drugačije.
Već duže vreme verujem da se u meni krije crna rupa u stvari i da je dovoljno da ja jednog dana legnem u krevet i da pustim da crna rupa krene da usisava sve oko mene. Crna rupa bi me savladala nakon što bih ja priznala sebi da sam apsolutno nesposobna i beskorisna za sve osim za neprekidno traženje ljubavi od ljudi oko mene. I to bi onda izgledalo ovako. Ustala bih jednog dana i prvo bih išla do ljudi sa kojima sam bliska i od svih bih tražila da me vole. Zvuci koji u mojoj verziji prate apoklipsu nisu zvuci uragana i eksplozija već zvuci jednog napornog glasa koji uporno govori: voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me. A pošto nezasitu mene niko ne bi mogao toliko da voli jer mi se apetiti kreću kordinatama je l' te crne rupe, ja bih te ljude progutala i sa svakim progutanim čovekom bih postajala veća, ali bi mi se i apetit širio.
Nastavila bih sa invazijom dalje, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me.
(Ali ljudi, vi stvarno ne znate koliko ja mnogo ljubavi utrošim na dnevnoj bazi, i ja se stvarno divim ljudima oko sebe. Da postoji neki ljubavni Irak nasilno bih upala u njega tražeći svoju naftu.)
Dakle, progutala bih zatim svoj grad, pa svoju zemlju, pa bih na čačkalicu nabadala i sve ostale zemlje i delove kontinenata, pa bih onda pojela celu Zemlju, pa Sunce, pa ostatak sunčevog sistema, i ne bih se zaustavila dok ne bih pojela ceo kosmos. Tada bi sve postalo jedna ogromna crna rupa i svuda bi odzvanjalao – voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me.
Tako nekako zamišljam smak sveta.
Voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, aaa voliii meeee, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me...

петак, 25. новембар 2011.

Sa druge strane vezanosti

Legneš u krevet i poželiš da ne ustaneš. A onda shvatiš da imaš kuče i da moraš.

Završiš šetnju i poželiš da se vratiš kući u krevet pa da opet nikad ne ustaneš ali te Ž (kao Život ili Žugić) pozove preko telefona, pita te da li dolaziš, kaže ti da zvučiš sranje, a ti kažeš – jeste sranje.

Pa onda kreneš ka Ž a sretneš R (kao URoš jedan koji predivno kotrlja R ili kao Radost.) Pa R i ti zajedno odete kod Ž. Pitate se šta ima.

- MaleR, kaže R
- Sranje, kaže S (sara ili sranje)
- Jedno za drugim, doda on

Sede u sobi tako Ž, R, i S i pričaju.

- Oćemo neko od nas da namlati brdo love pa da imamo veliku kuću i tu živimo. Ja dovedem svoje kuče.
- Ja ću svoje dete, kaže Ž
- Ja brata i sestru, kaže R
- I onda ono Živimo i Radimo kao do sad sve, ono, samo smo kao neka porodica... mada vodimo odvojene živote, i ne viđamo se... ali smo na istom mestu... pa kada nam se sloši dođemo ovako u jednu sobu, i ono... bleja.
- Aj
- Aj

Dogovor pao, možemo kućama. Ko zna kada ćemo se opet videti, ali valjda je veza ta koja se računa. A ona je neraskidiva, i aksiomski neobjašnjiva jer gde ste vi još videli Život bez Sranja i Radosti?