недеља, 30. октобар 2011.

Sa druge strane reflektora

Meni moja Jela postavila neka zanimljiva pitanja. Ja odgovorila, i to sledeće:

Na koji način mladi sebi mogu da otvore vrata pozorišnog sveta?
1) Mladi sami sebi mogu da otvore vrata pozorišta jedino ako si nabave dobar francuski ključ pa ih obiju u kasne sate, pokradu fundus i onda naprave predstavu na ulici. Za jednog dramaturga stvar je još teža, jer da bi uopšte pročitali njegov tekst mora da ima uz sebe reditelja koji bi stajao iza svega toga. A ukoliko je taj reditelj mlad, osim što će doći do jako lepe stvari, a to je zbližavanje umetnika u agoniji <3, ni njemu nisu mnogo bolje šanse, osim ukoliko na asistenturama (koje dramaturzi nemaju!) nisu uspeli da se jako dopadnu nekome da bi mu palo napamet tako čudna ideja – hm podržaću mladog čoveka!

Ako uzmemo uobzir manjak manevarskog prostora, da li uopšte postoji mesto gde mladi realizuju svoje ideje?
2) Pa zapravo, postoji sve za šta se mi (mladi) izborimo. I kad već moramo, da sve što radimo, radimo putem štapa i kanapa moćićemo i da smišljamo koncepte koji zahtevaju jednu osobu i jedan kvadratni metar. Naravno da poštujem pojam lične odgovornosti, i ličnog angažmana, ali kada se umetniku konstantno odvlači pažnja od njegovog primarnog posla stvari dakako postaju teže. I naravno da sam svesna golemog neiskustva i nepotpunosti kod mladih, ali kakve to veze ima sa tim što niko ne želi ni da vas sasluša? Ne slušanjem se prave isfrustrirani ljudi a to je najčešće uobražena obest spremna za tiraniju nove vrste čim se dokopa pozornice.


Da li možemo govoriti o novom srpskom teatru?
3) LOL. Ne možemo! Zbog svih gore navedenih uslova, a i pomalo zbog činjenice da sve što je novo pozorišni ljudi tumače kao – novo je sve što je strano, hajde da uzmemo stvari iz njihove prošlogodišnje sezone, možda će razlika u širini meridijana neutralisati tu činjenicu da recikliramo istrošen papir. (Što budimo realni ipak ima ekološku vrednost. Ne sprdam se sa ekologijom - ne želim da kažem da tekstovi prošlogodišnje sezone stranih autora ne valjaju, nego prosto, hajde ljudi prevršljajte malo po svom dvorištu.)

P.S. Čast izuzetcima koji su većinom neki super profesori sa fakutleta. (Ovo ne govorim jer neke od njih imam na fejsu za prijatelje!)

субота, 08. октобар 2011.

Sa druge strane visokih potpetica

Klap, klap. Tup zvuk se čuo praznom ulicom. Opalo lišće i rasuto kestenje. Klap, klap. Koraci konstantni ali nesigurni. Šetala sam kuče, umorna i raspala, baš smo se vraćali kući. Morala sam da bacim pogled u pravcu dolazećeg zvuka, da vidim ko stoji iza tih koraka, koga još ovaj jesenji ali topli dan nije iscrpeo nego ide naokolo i klapće potpeticama. Kakva je to žena? Okrećem glavu, crne kožne cipele, dvanaestica, gole noge jaki listovi, pomalo čudan nesiguran hod. Polako dižem pogled, očekujem da vidim kakvo platno uskoro, međutim njega nema, pred kraj nogu, u butine se urezuje kratak zeleni šorcić. Preko njega prelazi tkanina majice, stižem do lica. Horor. To nije nikakva žena. To je komšinica Mica. Učenica osmog dva. To je komšinica Mica, ona mala buckasta slatka, koja se stidela da ti na ulici kaže zdravo jer momentalno pocrveni. Mica, osmo dva, klapće u dvanaestici dok se klati i zabacuje kosu preko ramena. Uplašila sam se. Nisam smela da prođem pored nje. Okrenula sam se i fokusirala na Šerloka koji se zanimao njušenjem busena trave. Čekala sam da se klaparavi zvuci udalje, da znam da će ući u svoju kuću mnogo pre no što se ja zaputim tom istom ulicom. Posmatrala sam je dok se smanjivala hodajući niz ulicu. Mica, jebote, sa kesom iz butika obuće u kojoj verovatno stoje zapakovane old skul patike u kojima je došla u prodavnicu. Mica, ide ulicom na nogama tridesetogodišnje žene, zabacujući kosu, i više ne crveni, ne crveni dok se klati na visokim potpeticama. Ulazi u dvorište kuće iz koje se dugo nije čula vika brundavog pijanog glasa, ni piskavi glas majke koja ciči. Jebote, Mico, nije tata tuko mamu jer nije nosila dvanaestice nego zato što je pijana advokatska svinja a svet jedno zajebano prljavo đubrište. Jebote Mico ne penješ se štiklama na visine. Zajebi mobilne telefone sa kojih puštaš narodnjake u troli, i zvezde iz žute prežutele jebene štampe, zajebi bilborde i pregladnele manekenke, zajebi žene koje su tu da zadovolje muškarca, zajebi brižne majke koje trpe batine, zajebi proseravanja feministkinja koje ti ne dopuštaju da budeš slaba. Zajebi bre to Mico, budi šta hoćeš, budi i jaka i slaba, nađi muškarca ili nemoj, ali nemoj biti par nogu u kratkom šorcu na dvanaesticama, pa znam te jebote kada si išla u školu sa torbom težom od tebe.
Mico jebem mu, ko te tako nagrdi?