уторак, 24. мај 2011.

Sa druge strane zapitanosti

Raspravljajući o odnosu dramske umetnosti prema vremenu i drugim srodnim tačkama, izvesni Fridrih Hebel (čije sam ime uspela da permutujem od Gebela do Hegela, za koga nisam čula do pre neki dan) podseća na Kanta koji je, iz izreke starca koji je rekao da poetsko umenje sve od Homera dokazuje ljudsku nesposobnost za čisto razmišljanje, izveo da iz toga konsekventno proizilazi to da nam svet zamuckivanjem svoje šarolikosti dokazuje Božju nesposobnost Boga da drži monolog.

Dva ujutru je, zadivljena sam celokupnom tezom, i pitam se hoću li od te mentalne gimnastike imati 'leba da jedem i kako se to uklapa u moje jednostavne male snove o nekoj kamenoj kućici na moru koja uključuje magarca pod maslinjakom, miris čempresa i zrikavce.
Ili još bolje, kako se to uklapa u moju sadašnjost u kojoj me okružuju razne veštačke svetlosti, nežan džez bas sa zvučnika, zakopane brige, i kuče koje lovi bube u mojoj sobi koje zatim guta brzinom koja mu omugućava da se usresredi na neko novo zujanje.

Ne znam, stvarno, ne znam kako se sve to uklapa, ali verovatno postoji neka caka.

уторак, 17. мај 2011.

Sa druge strane pucanja i bola u predelu organa za reprodukciju

Drago mi je. Vrlo mi je drago što te boli kurac za sve, i što si tako opušten, i što ćeš celog svog života misliti samo na sebe i svoju ogromnu atrofiranu pozadinu. I što će te isto tako boleti taj isti polni organ, kada svojom atrofiranom guzicom budeš sedeo u gomili atrofiranih govana, koje si posejao okolo jer te je boleo kurac da sereš gde se to obično radi. Volela bih da kažem, to je lepo, i ne dotiče me jer nikako ne utiče na mene, ali će me taj famozni bol reprduktivnih organa saplesti svaki put kada budem htela da pustim korak ka bilo kom cilju, i kad budem pizdela na zemlji, neće mi biti jasno zašto taj bol nisi mogao da rešavaš jebući se u nekom ćošku nego si mene morao da jebeš u zdrav mozak preko daljinskog upravljača.
Sediš, češeš se po predelu prepuna, i drkaš kanale uz povremenu konstataciju – e baš me nešto boli kurac.
Znaš, ispreskakaću ja sva ta tvoja sranja, i jednog dana, moći ću da kažem boli me kurac što tebe boli kurac. Baš me onako odvaljuje, na skali od jedan do kaži osam, rećiću ti - teraj se u pizdu lepu materinu.
Samo, kada ti se nešto lepo bude desilo, ako do toga uopšte dođe jer je tvoja kurcobolja dugog veka i u poslednjem stadijumu metastaziranja, nadam se da nećeš pomisliti da se išta od toga desilo tvojom zaslugom.

среда, 04. мај 2011.

Sa druge strane musavog dana

Dođe to tako iznenada, pokvari se vreme, zahladni i posivi. I onda valjda kad nema tog sunca, i ti se nešto umusaviš. Eto, meni je danas, odjednom, samo postalo nešto teško. Šta mi je? Teško mi je.
Sve one uobičajne dnevne obaveze, utrke sa sekundarom, rasporedima i linijama gradskog transporta nešto otežaju. Podgoje se.
Poželela sam da odem u neki wc i da malo plačnem. Onako iz čista mira, terapijski. Ali ne mogu. To radim petkom.
Mogu da jedem u hodu, učim u troli, spavam na klupama, a ne mogu da zasuzim na raskršću, dve ulice pre ulaska u moju. Valjda mi se suzni fond nije napunio a banka mi ne daje odobrenje za kredit, ne izgledam joj pouzdano i nemam žirante.
E onda se Sara u meni podvoji. To mi se dešava nekada. I ova nezadovoljna Sara kaže ovoj u kontroli
– Je li, a zašto ti nas tako loše tretiraš? (Spremna je da započne kavgu, a tek su se jutarnji ratovi oko jurisdikcije nad buđenjem završili zadovoljavajućim primirjem.) Osili se, razmaženica i krene da tereti ovu u kontroli nezgodnim pitanjima.
- E, a kada ćemo da putujemo negde? Zašto mi nikada nismo bili u Parizu, razmišljaš li to o tome?
- E, a kada si me častila nečim lepim? Drveni prsten od 200 dinara se ne računa bezukusna škrta seljanko.
Sara u kontroli, naravno, kreće da smišlja plan.
- Hajde smiri se, napisaćemo pesmu, to ti uvek pomogne, govori joj.
Razmažena kučka je nasela, čak je i naziv smislila, ukrala sa jedne pesme, namršti se i zapisuje – "Youth knows no pain." Međutim, nema kompjuter, već blokče, u troli je zagušljivo a i trasa kojom putuju je tera na prozu, a to joj se ne piše. Eto, ni toliko joj nije omogućeno zarad njenog duševnog balansa.
Sara u kontroli, polako posustaje, gladna je, treba da šeta kuče, a to ni u ludilu ne sme da spomene ovoj drugoj. A i to vreme. Musavo je. Polako mu se prepušta, te se i kukanja ove druge utišava srazmerno.
Poslednji trzaj je bio očajnički sms prijatelju sa tekstom – "Napiši mi nešto lepo". Međutim, hladan dan se nije uvukao u kosti samo njoj. I to je nešto što obe razumeju. Samo eto, malo im se plače, samo malo, a ne mogu, nije petak.
Na kraju su, naravno, pristale na kompromis. Čudan je taj poriv za samo održanjem i strah od ponovnog padanja u depresiju.
Ova u kontroli je završila svoje dnevne obaveze, a evo, ova druga razmažena kuja, sada sedi, završava neku prozicu, ali i dalje pokušava da se izbori za pristojan fond časova posvećenog spavanju.
Međutim, obe se bespovogorno slažu, da dan sutra mora biti lepši, ako ništa, barem manje musav. A i petak je ionako za dva dana.