субота, 30. април 2011.

Sa druge strane glupog pitanja

Zašto tramvaji?
Ako bi čovek mogao da bira između trolejbusa, autobusa i tramvaja, njegov izbor će uvek biti tramvaj.
Duboko verujem u to, kao osoba koja se na poseban način srodila sa gradskim saobraćajnim prevozom i koja ima potrebu da proučava socio-gsp pojave, da bi 90 ispitanika rekla - tramvaj.
Dokaz su čak i beogradski beskućnici koji se najčešće mogu zateći, kako spavaju, upravo u tramvajima. Iako su ta sediša najneudobnija (većina trola ima tapacirana sedišta), iako na nekim linijama imamo prilično moderne autobuse, bilo je pokušaja i sa klimom, njih ipak ubedljivo najviše ima u tramvajima.
Postoje razne teorije. Tramvaj je jedno od prvih prevoznih sredstava, i ljudi možda i nisu toliko ludi za tehnologijom koliko to danas izgleda. Tramvaj ima neka čudna svetla, i sav nekako malko podseća na voz, a vozovi su romantični. Tramvaj ide po strogo određenim šinama. Tramvaj ljuljuška. U tramvaju su nekako vidni razmaci između sedišta i nema dva sedišta jedan do drugog. Sve su to moguće opcije i verovatno je ključ u svemu tome po malo, ali ja volim da verujem da je to zbog toga što tramvaj poseduje neku melodiju kretanja, kao neku pesmu. Tramvajska pesma uključuje ljuljuškanje, tonove kliženja kroz šine, kočenja, skretanja, i neizostavnog tramvajskog zvonceta. I mislim da to ljude smiruje, pošto, ne znam, mene dosta smiruje da pevušim neku pesmu dok hodam negde. Jer zapravo, kao kontrol-frik i potencijalni radoholičar, nekada smatram da je i hodanje od tačke A do tačke B, gubljenje vremena i da je greota samo hodati, a kada pevušim ne mislim o tome.
Mislim da je to fora i sa tramvajem. Magični tramvajski bit – čk, čk, čk, kš, kš, ciiijuuuu, čk, čk, rrmmmppp, rrrmmmppp (zvonce), tkl (otvaranje vrata), čk, čk, čk, kš, kš...

недеља, 24. април 2011.

Sa druge strane miksera ili prvi put sa majkom u kujni

Mamina pesma

Nije ovo prvi put
da ti pišem,
niti prvi da ćeš reći
bolje je ono što si napisala
tati,
ali moram da ti kažem,
ljudi su često gorki,
a ti si me naučila
da volim more.

I jeste,
ista sam tata,
lakše sa njim delim
čupavu kosu, teleći pogled
i depresiju,
nego entuzijazam oko nakita
sa tobom i sestrom,
i imam tremu kada sam
sa tobom u kuhinji,
mrzim mikser,
ali jesam ti zahvalna
jer sad umem da napravim sneg
od belanca.

I jesam isti tata,
ali sada ga bolje razumem,
tako je lako ali i kabasto
voleti te,
takvu,
slatku i na zrnu graška.


I lepo je,
mama,
jer voleti te
znači voleti
more, džez, i ljude,
a ljudi su često gorki.

петак, 22. април 2011.

Sa druge strane tezge ili prvi put sa ocem na pijac

Drugačije je to danas, moj Lazo. Ali treba i nama kolektivno jedna Marica, da nam da nade i snage za novo jutro, pa da i mi uhvatimo neke male ruke i odvedemo ih na jutarnje.
A drugačije je malo, čini mi se, moj Lazo. Nisu više ona vremena, ova su nešto mutnija. Kao da smo se nešto rasuli.
Odoh ti ja jutros sa ocem na pijac. A tamo nekako, lepo, šareno, živopisno. Bogati smo i kada smo najsiromašniji. I kada nam sve uzmu. Pratim ja onog mog oca, k'o ti onda svog, ali tvoj se kockao, moj je nekako, znaš, umetnik. Kada tvog uhvati želja za kockom, ovaj padne u depresiju. (Vidiš i tu kao da je nekako razlika, tvoj je makar nekako aktivno brljao, ovaj nešto voli pasivu, a nije jedini.) Nije ni moja majka baš k'o Marica, ali se trudi, evo sad je baš u kujni, secka nešto.
Natovarila se ja jutros, ponela šezdeset jaja, pa pratim oca, muvamo se među tezgama, a ja ko da ne nosim jaja, nego sveti gral, sve se nešto plašim da se ne polupaju. Moj mršavi otac, onako pogubljen k'o i ja, gleda u tezge pa u spisak, pa malo levo, pa malo desno, pa štrpne sa koje tezge, pita pošto, dok se konačno negde i ne zaustavi. Sudarimo se sa ljudima tu i tamo, al' tu ti je onaj pijačni bontnon, pa su ljudi navikli, to mu dođe nekako normalno. I ljudima smo bogati, Lazo, svi su nekako drugačiji. I slatke Cigančice sve šareno obučene, što prodaju farbe za jaja, i doterane bake u roze kostimima sa unukom, i žena sa trajnom što prodaje plastiku kod koje je otac pazario jedan onaj odčepljivač za lavabo, i mesar Šulc što ga oslovljava sa "Oče" dok gnječi neke svinjske iznutrice a priča nekako meko, vojvođanski, sav plav, lepo razvijen i uredan. I taj neki modni pijačni stil mi se dopada, svi su kežual i u trenerkama, samo poneka žena uz trenerku voli malo da stavi i jarki karmin ili naočare za sunce, zunzaraste sa po kojim cirkonom. Stariji ljudi obično stave neki kačket na glavu sa ravim delom koji štiti od sunca, nose cegere što su im žene uvalile, ali je unutra i po koje pivo da zaliju na klupici pre nego što odnesu meso koje u stanu čeka već spremljeni poh. Ili ih možda ne čeka niko. Možda će sami sebi naseckati luka, pojesti uz luk već pečeno meso od Šulca i dovršiti pivo uz prenos neke utakmice sa televizora. Svakavih nas je na pijaci pred praznik Lazare. Ali postoji taj identičan izraz lica koji nam je svima svojstven, kada nam uručuju kesu sa robom, a mi gledamo u to kilo jagoda, ili zelja, onako sa nekom slašću, i oči nam malo porastu, poradujemo se u toj mili sekundi i zamislimo to zelje u sarmici, a sarcmicu na stolu, a oko stola i na njemu porodica i kiselo mleko.
Čudno ti je to moj Lazo, tako bogati a na kraju ništa nemamo. Ni budućnost mi nije nešto izvesna, u tom trenutku pratim oca i gledam samo da ne polupam jaja. Ne znam Lazo, kako bih zaključila ovo pisanije, ali ću ti pisati ponovno, samo se nadam da neće biti prvi put sama preko granice, trudimo se Lazo, ne znam šta bih ti rekla, osim, daće Bog sve će to narod pozlatiti...

среда, 13. април 2011.

Sa druge strane mira ili doručak pre početka kraja

Kada nam se sve ovo završi, vodimo se na doručak.
Na neko lepo mesto. Pastelnih tonova i meke muzike.
Gde ćemo piti blage kafe koje miluju kapke, i primetiti detalje na tapetama, stolicama i podu lokala. Kao onda u Poljskoj, sa drvenim leptirima i raspevanom baštom.
Gde ćemo se diviti kašičici i mirisu omleta.
Gde ćemo praviti kule od kockica šećera.
Gde ćemo biti bez šminke a u boji.

Odvešćemo se na doručak, u jutro pred sutra.
Da, kao i uvek, nalazimo se u petanest minuta do početka kraja sveta.
Na staroj raskrsnici. Na putu u sumrak.

недеља, 10. април 2011.

Sa druge strane gorčine ili malo zrno Sofije K

Sofija je bila dražesno, ljubopitljivo dete, premda je u mladosti najčešće nailazila samo na poteškoće.
Sofija K nije znala ko su joj roditelji.
Sofija je lutala ulicama hvatajući prolaznike za ruku.
Prolaznici su se ljubazno osmehivali. Po neko joj se i divio.
Sofiju nikon nikada nije odveo kući za stalno.
Sofija K nije uočavala svoje, izgleda, tako nepremostive mane.
Sofija se uvek snalazila. O njoj niko nije ni trebalo da se brine.
Sofija K vrlo je dobro uočavala stvari.
Sofija K je uvek dobro videla. Kroz tebe, kroz mene.
Sofija je želela da se smeje. Sofija je želela da grli jako. Sofija je želela da peva, da igra, da skače sa tramboline u nebesa.
Ali Sofija K je uvek dobro videla – kroz tebe, kroz mene.
Sofija je gajila jedno malo crno zrno u dnu srca. Olovno, teško.
Sofija se ipak smejala.
Sofija je bila jaka. Teško olovno zrno, nosila je u tišini.
Sofija K je vremenom zavolela tišinu.