уторак, 22. март 2011.

Sa druge strane realnosti

Lep prolećni dan, sunce je već počelo da gubi borbu sa oblacima ali je nebo i dalje bilo nekako optimistično plavo, sa pokojim sivim oblakom. Zapravo krajnje nerealan prizor, i kiša će i neće kiša. Šetam Šerlokove plave oči kroz kraj, i svuda oko sebe čujem udaljenu dečiju graju a od dece ni traga ni glasa. Po koja svraka mi bezobrazno preleti tik iznad glave, ili se mačka protegne preko ulice pa se lenjo sakrije iza gume od kola.
Prolazim pored jedne stare nikada izgrađene zgrade kojoj se može prebrojati jedna po jedna cigla i betonski blok. Prozori bez stakla i krovne grede bez krova. Ispred gradilišta, kao iz nekog filma, otvoreni bačeni dečiji kišobran svih duginih poja, ali je baš crvena usmerena ka gomili cigala iza koga divlja neko zeleno žbunje.
Prvo sam naletela na Darinku. Mršava plava žena, večito slepljene ofucane kose, verovatno ne nosi to ime, ja sam joj ga dala. Morala sam je nekako nazvati. Nju često srećem, ona se svakodnevno unezvereno kreće po kraju, večito u nekom strahu, grčevito držeći se za jaknu čije bi krajeve čvrsto stezala jedan preko drugog. Uvek je razgovarala sama sa sobom, uvek se nekome objašanjvala. Često je parče plastike, koje je možda zaista bila kartica, uguravala u halo govornicu i tada bi plačno molila glas (koga možda i nije bilo) sa druge strane žice da je sasluša i da je shvati. Sumnjičavo me je pogledala krupnim vodenim očima, zatim mi je okrenula leđa ubrzavši hod. Šerlok je poželeo da je njušne ali ga Darinka nije konstatovala.
Nekoliko ulica dalje, srela sam "Oca i sina" kako volim da ih zovem. Pogledala sam na sat i shvatila da zapravo i jeste vreme za njihovu šetnju. Njihov svakodnevni ritual podsećao me je pomalo na jednu od mogućih verzija Lakija i Pocoa iz Beketove drame, moram priznati. Stariji čovek od pedest godina uvek je išao ispred svog oca, zakržljalog sitnog povijenog starca koji ga je pratio. Sin je zamišljeno hodao pravo uvek sa nekim cegerom u ruci i kišobranom a za njim je otac duboko disao oslanjajući se na štap. I tako svakog dana, a mogu se kladiti da je meni koliko i njima jednako bilo poznato kuda idu. Neverovatan prizor. Hodaju u tišini. Sin pa otac. Sin se mršti, grub je, korača beskompromisno, otac povijeno prati, ćuti, ne staje.
Kada smo stigli do malog maksija ispred vrata, gde na gajbama obično sede sredovečni bradati muškarci i njihovi pivski stomaci, kod ulaza je stajao samo Boki ispijajući svoje pivo. Boki ne stari. Ja ne znam, niti ću ikada znati koliko on ima godina. Kada sam bila u osnovnoj igrao je sa nama fudbal iako smo mi znali da je on odavno završio školu i da je stariji od nas. Ja sam treća godina fakulteta, Boki i dalje igra fudbal sa klincima, i dalje ima krupne kestenjaste oči i ni jednu boru više nego što je imao pre. Uvek se veselo pozdravimo, mahnemo jedno drugom preko ulice ili on pomazi Šekija. Danas je nategnuo svoju flašu, kosa kao da mu je bila mokra i namerno raščupana. Kada sam se približila sa Šerlokom izustio je "Zdravo", jednako veselo kao i uvek, ali je izgledalo kao da mu je trebalo pola veka da skupi snage da ga izgovori. Oči su mu bile crvene. Izgledalo je kao da je plakao.
Tek me je par lutalica koji je kidisao na nas prenuo iz psihodelične atmosfere Alisine rupe u koju kao da sam upala kada sam prošla pored onog bačenog kišobrana. Prošla sam kroz igralište na kome su bila rastrčana deca, zatim i kroz bele zgrade, a na kraju i kroz svoju ulicu pored par ministarskih kuća sa obezbeđenjem.
Čekala sam da Šerlok zapiša ministarsku ogradu, i shvatila da su mi zapravo oni ljudi mnogo realniji nego bilo šta što sam videla tog dana.

петак, 18. март 2011.

Sa druge strane straha

Često sanjam sebe
kako stojim
na ostrvu Elis.
Godina je 1924,
udišem vazduh
koji miriše na
tišinu između dve katastrofe.
Čvrsto stežem mali četvrtasti kofer,
i dok "Sloboda osvetljava svet",
ja ne mogu da ne mislim
na bakin porculanski čajnik
sa slikom nekog Obrenovića,
u dnu kofera bačenog na gomilu,
zajedno sa ostalim teretom,
emigranata saputnika
sapatnika.

Stežem kofer,
i plašim se.
Da će me odbiti,
da će me primiti,
da sam želeći više
došla nigde,
da sam zaboravila
da je sve što smo nekada hteli,
bilo da se nađemo u šumi
i beremo savršeno pravilne
šišarke.

Plašim se da želim više,
plašim se da ću jednog dana
pristajati i na sramno manje,
plašim se da ću jednog dana
priznati da realnost postoji,
i pokloniti se njenim banalnostima,
plašim se da ću jednog dana poverovati
da miris moje olistale lipe u proleće
i dedina povijena leđa dok okopava kane,
nikada nisu ni bila.

Plašim se da ću poverovati proleću,
plašim se da ću odustati,
plašim se da neću odustati,
kada bude trebalo.

Plašim se.

A sve što smo nekada hteli,
bilo je da se nađemo u šumi,
i da beremo savršeno pravilne
šišarke.

недеља, 06. март 2011.

Sa druge strane olakšanja

Plavi poster velikog formata ponosno je okačila na vrata svoje sobe. Magličasto plava pozadina, na njemu plavokosi Legolas, sa plavim očima u sivkasto plavom oklopu u kome su mu ramena izgledala velika i snažna. Iza leđa mu je štrčao luk, mada je bila više nego poznata činjenica da mu je za savladavanje jednog džinovskog slona trebalo samo malo spretnosti i svega par strela. Zatim bi se lagano spustio niz surlu posrnule životnje. I nije bilo bitno šta Gimli kaže, svi mi znamo da se slon sa celom posadom ne računa kao jedan ubijeni neprijatelj.

Međutim, bila je potrebna omanja svađa ili osrednja provokacija da njena mlađa sestra krvnički pocepa poster baš po sredini Legolasove lepe face i da na unutrašnjoj strani vrata ostanu samo plavičasti papirnati dronjci. Tri puta je kačila isti poster, sva tri put bio je krvnički strgnut sa vrata, i svaka tri puta ona je klečala pored papira kao da su posmrtni ostatci i plakala, onako kako ni jedan vilenjak nikada ne bi.

Na taj poster nije pomislila godinama, više od decenije zapravo. Stajala je ispred ogledala mokrog tek umivenog lica. Zbog razmazane maskare, na bledilu kože, pomislila je da te oči i nisu njene. Voda se još uvek cedila kapljući sa nosa.
Sestra je se prvi put uplašila to veče. Iz dnevne sobe je i dalje dopirao majčin glas koji je spominjao nešto u kontektstu strogog osuđivanja nasilja, mada ju je brzo nadglasao sportski teniski komentator, a ona je gledala u svoje šake i kao da je ponovo vraćala taj osećaj u rukama kada ju je stegla za ramena i prikucala uz ormar tako da je ovoj odmah nestao osmeh sa lica.
Jedan mali stisak od one vrste u kojoj kao da su se sav bes, snaga i gnev krvotokom i nervnim sistemom sjurili do dlanova koji stežu.
Ne. Ne. Naravno da je prenaglila, i naravno da to sebi više nikada ne sme dopustiti.
Obrisala je lice peškirom koji je stajao okačen pored lavaboa, udahnula je miris omekšivača. Naravno da nasilje nije rešenje. Prekrivajući usta peškirom u odrazu ogledala videla je i dalje samo svoje oči, crne kolutove razmazane šminke i neuredno počupane obrve. Kada je peškir sklonila i sa donjeg dela lica pomolio se jedan iznenađujući osmeh. Ne ideja za pesmu koju će da pusti kada bude grlila jastuk dok se bude čudila iznova razdrljanom posteru i usput pokušavala da ujednači udisaje tako da niko u stanu ne može da čuje da tiho slini.
Neočekivani osmeh i sećanje na Legolasa.

"A jeste onom Legolasu lako da obori celog slona, onako vižljastom i plavom, šta bi radio da k'o Gimli maše maljem. Oboreni slon definitivno treba da se računa kao jedan, bez obzira na posadu.", bila je poslednja stvar koju je pomislila nakon što je izašla iz kupatila i prepustila se glasovima dve histerične žene i hrkanju sedokosog oca koji je bio sprčen na preostalom delu kauča.