четвртак, 13. јануар 2011.

Sa druge strane kršenja reda i mira

Jedno sasvim normalno veče. U stvari, jedno sasvim normalno veče na Dedinju. Taj kraj... Ja ne znam kako sam do svoje dvaes' i neke izdržala u njemu. Da nisam socijalno osvešćena pa i da kažeš, ali ovako... Ona moja Maja, ta veli, svaki put kad pičkaram plavuše od 18 leta u džipovima, da se ne gordim, da ne gajim zavist u srcu. Eto ona je na primer hrišćanka, ona ne zavidi, nema problem što su joj roditelji pošteni ljudi a nikada nije imala džip, trospratnu kuću, bazen i obezbeđenje. Dobro, to je zato što ima kuću na Durmitoru, i zato što studira arhitekturu, a mislim to je za pičke, lako je njoj da se kurči, da je na FDU pevala bi drugu pesmu.
I pazi sad, ja i moj drugar, bili na nekoj svirci, popili smo vrlo malo, možda po litar piva. I idemo kroz taj naš lepi kraj. Prisećamo se detinjstva. Kako su deca ubijenih roditelja u mafijaškim okršajima poklanjala učiteljicama parfeme za osmi mart, kako su Ukiju pretili noževima, mene tukli tu i tamo, a onda su drugim devojčicama porasle sise a ja sam bila daskara pa me više nisu dirali... Razne neke stvari, zaista. Kako ne biti pisac u tom okruženju? I ja sad, prvi put izađem u kraj. Klošarenja i basketi u osnovnoj školi se ne računaju. Nakon svirke prošetali malo naokolo, neki će znati na šta mislim, od puštanja mačora, pa nadalje... Otišli u jebeni "Maksi", i kupili neku čokoladu jer se meni prijelo. Izašli napolje a na parkingu ostavljena kolica. E neka mi je Mišković nešto ostavio, makar za pretrpljeni bol što nema više C marketa, i što sad govorim hvala na kasi a ne C market. I naravno, ja sednem u kolica a moj drug krene da me gura. Dva ujtru je, na prakingu je savršeno ispravno volzilo na četiri točka, svi bi isto postupili. I krenemo mi ka mojoj kući, međutim ima nekih stepenica, pa da mi ne ispomera sve pršljenove, krenusmo okolo. A tamo, okolo, iako me Uki upozorio, patrola čuva nekog drkadžiju, u nekoj nadrkanoj vili sa nekim nadrkanim velikim crnim kučetom, koje se drka na moje socijalno ugroženo kuče. I baš u tom trenutku ispred te kuće neki ćelavi baja ulazi u zatamnjena kola i pali, i panduri stadoše ispre nas. Ja kuliram, žvaćem čokoladu, kad meni pandur: "Molim Vas, izađite iz kolica." Jao kad se nisam ugušila od smeha, još mi u onako sprčenoj pozi dijafragma bila u čudnom položaju, pa se preturila iz onih kolica, budi Bog s nama. Uzeše nam lične karte, ovaj nadrkaniji nas proverava, kaže da će da zove patrolu, da nas vodi u stanicu. Ja reko da popričam sa komšijom. Krenem nešto da nas vadim, te ajde bre šetam kera ovde svaki dan ni da se javite, te ja student, te zar te nije sramota da hapsiš ljude zbog prekomerne brzine u kolicima iz maksija, te socijalna pravda (tu me je izgubio) i onda mu ja kažem da je smarač, ne znam tačno zašto, došlo mi, i tu su pregovori definitvno prsli. I sad mi tu kao blejimo čekamo patrolu. Uki već zove svoje da nas vade iz stanice. Moji spavaju, pa da ih ne budimo. I ja reko, jao sad će Uki tvoj ćale da mi održi jednu onako, dobru crnogorsku lekciju. I tu murkan kao, a Crnogorac, je li? Veli, ajde kao vratite kolica pa da vam vratimo dokumenta, i mi učinismo kako nam je zapoveđeno. I eto, crnogorske veze me spasile od prijave zvog navodne "krađe" kolica iz maksija, mesto bre da me potapšu po ramenu što se borim protiv monopolizma i drugih socjalnih nepravdi, čak i u alkoholisanom stanu. Komšinici su nož u leđa zaboli. A jedan je čak posle kada smo se već šalili zbog svega, i kada je skinuo kapu, pokazao bele neke zube i bio je malo sladak. Rastasmo se, oni mi rekli da im donesem kolače i da budu slatki, a ja rekla biće ko kolega. Iz susedne buržujske gajbe trešti "Samo pijan mogu da prebolim, ove noći teške i sudbinu zlu..." Sve se nekako pogodilo. Baš neko lepo veče bilo. I sad nešto razmišljam, i treba mi neki zaključak da privedem veče kraju i legnem da spavam. I sve što imam da kažem je Srbija. Poštene građane privode dok se u nemaštini voze u kocima iz maksija, dok buržuje i lopve čuvaju patrole, ali sve to može da sredi neko crnogorsko poznanstvo, i nedoslednost boraca protiv sistema koji nije otišla u stanicu nego je vraćala kolica jer mora da piše rad iz "Kopirajtinga" i da mesi kolače za macu u plavom, dok će njena kuca da mu zapišava zadnju gumu. Sve je to zapravo ravnoteža univerzumskih razmera u malom.