петак, 09. децембар 2011.

Sa druge strane depresije

"Ljudi umiru i nisu srećni"

Mehanički dani. Mehanički život. Vrlo jednostavno.

I čin – obaveza broj 1

"Kako si?"
"Viđala sam bolje dane."
"Da, i ja isto. Prosto legnem u krevet i poželim da ne ustanem."
"Da znam. A kad ustanem pola mene plače, pola radi stvari po automatizmu."
"Da. Uzmi kolačić."
"Hvala."

II čin – obaveza broj 2

"Jebote, na dva metra smo od mesta nalaženja i ne možemo da stignemo na vreme. Njemu se peče jebeno meso u menzi."
"Jebote Luka, zar nisi mogao da uzmeš musaku jebenu, to uvek ima."
"E nije bilo. A bibliotekarki ispred mene su dali dve ribe pa nije bilo ni to."
"Ja ovih dana jedem kafu i ferveks."
"I ja. Jedem uveče. Kad stignem."
"Jebiga što niste uplatili bonove za menzu."
"Jebiga."

III čin – obaveza br. 3

"Te serije su postale naš ritual. Ma nema. Život nam se sveo na četiri čina. Prosto da se čovek ubije."
"Jebiga. Hvala za pare."
"Mnogo psuješ. To nam je od fonda za "crne dane" jer o nama nema ko da se brine. Sutra idemo po penziju. Šta ti je mila, je l' si umorna?"
"Onako."
"Ja sam presvisla, celu sam kuću očistila."
"Jebiga."
"Mnogo psuješ. Lepa ti ova jaknica. Baš je fina. Vidi Novice što je fina."
"Da, da. Dobar materijal."

IV čin – obaveza broj četiri

"Pa hajde izgugluj to, to nije problem."
"Dobro snaćiću se. Nemoj da mi stojiš nad glavom."
"Da ti iscedim pomorandžu?"
"Kako hoćeš."

***
"Evo."
"Hvala."
"Je l' radi?"
"Tata, internet ne fukncioniše po principu telefona."
"A dobro. Ništa ostaviću te onda."
"'aj."
"'aj."


- Ljudi žive i nisu srećni, umiranje je najmanji problem.

Ko čita ovo i dotiče ga neka odmah pošalje poruku nekome da ga voli ili ga pozove. To je najbolje što mogu da preporučim. Jebiga.

Нема коментара:

Постави коментар