петак, 25. новембар 2011.

Sa druge strane vezanosti

Legneš u krevet i poželiš da ne ustaneš. A onda shvatiš da imaš kuče i da moraš.

Završiš šetnju i poželiš da se vratiš kući u krevet pa da opet nikad ne ustaneš ali te Ž (kao Život ili Žugić) pozove preko telefona, pita te da li dolaziš, kaže ti da zvučiš sranje, a ti kažeš – jeste sranje.

Pa onda kreneš ka Ž a sretneš R (kao URoš jedan koji predivno kotrlja R ili kao Radost.) Pa R i ti zajedno odete kod Ž. Pitate se šta ima.

- MaleR, kaže R
- Sranje, kaže S (sara ili sranje)
- Jedno za drugim, doda on

Sede u sobi tako Ž, R, i S i pričaju.

- Oćemo neko od nas da namlati brdo love pa da imamo veliku kuću i tu živimo. Ja dovedem svoje kuče.
- Ja ću svoje dete, kaže Ž
- Ja brata i sestru, kaže R
- I onda ono Živimo i Radimo kao do sad sve, ono, samo smo kao neka porodica... mada vodimo odvojene živote, i ne viđamo se... ali smo na istom mestu... pa kada nam se sloši dođemo ovako u jednu sobu, i ono... bleja.
- Aj
- Aj

Dogovor pao, možemo kućama. Ko zna kada ćemo se opet videti, ali valjda je veza ta koja se računa. A ona je neraskidiva, i aksiomski neobjašnjiva jer gde ste vi još videli Život bez Sranja i Radosti?

Нема коментара:

Постави коментар