понедељак, 25. јул 2011.

Sa druge strane stanovanja

Skrovište. Skladište. Gomila stvari čija je jedina svrha, čini se, da skladište prašinu, i možda po koju uspomenu. Dom. Nemoguće ga je srediti. Previše smo živi da bi nam uspelo. Kosi krov našeg potkrovlja uvek prokišnjava, kada se zakrpi, voda ipak nađe put i prošara kosu tavanicu ljuštenjem farbe. Carstvo dlaka i prašine. Kao u Alisi u zemlju čuda, pas sedi u fotelji i gleda televizor, da je zainteresovaniji imao bi primat nad daljinskim upravljačem. Nemoguće je sastaviti listu svega što ne valja. Od fleka po zidovima, preko stvari koje ispadaju iz prepunih ormana u kojima nema mesta za sve nas, a ipak smo se utrpali, do bojlera koji radi na taktiku i prastarog ususivača čije je crveo prelepljeno izolir trakama. Oglodane su nam drške od fijoka, iz kaučeva vire sunđeri. Ne znam šta će mi čepovi nemačkih piva u čaši u kome još stoji i sušeno cveće. Šta će mi gomila papira po zidovima? Zašto tolerišem tolike paukove? Još uvek ne znam šta da radim sa starim plišanim igračkama, ni sa starim sveskama na tanke i debele linije. Primećujem da je kada naprsla i da je otkinut deo slavine. Činije za voće pune su makaza, olovaka, nekakvog kamenja i školjki. Grejalica u kuptalu je idalje na zidu iako nikada nije radila. Jedna kuhinjska komoda je prazna jer se nekom prilikom odvalila od zida pa su se sve šolje i čaše u njoj porazbijale. (Čuvam ostatke, kao nešto ću od njih jednom napraviti. Kada? Ne znam.)Prišrafili smo je za zid, ne čudeći se što se odvalila od zida. Trenutno u njoj stoji samo šećer u prahu i neki manastirski čaj. Nismo se čudili kada se komoda odvalila od zida, ali se čudimo svakog dana kako nam se krov ne sruši na glavu. Po podu se rastežu nekakvi kablići i kablovi. Parket se nekoliko puta dizao, pa je vraćen i ručno prilepljen nazad za pod. Tepihe smo odavno izbacili, to je čist luksuz. Zidovi su šareni ali premusavi. Vrata tapacirana ali izgrebana. I sve nekako ide jedno preko drugog. I knjige, i kuhinjski začini, i šerpe i lonci, i kutijice sa nakitom, odeća, kutija sa obućom. Nemoguće je znati gde šta stoji i kako se do nečega stiže. Ćase sa nekim sitnicama su na sve strane. Ne znam tačno šta će mi igla i konac, ja to ni ne umem da koristim, ili patrljak neke sveće, a ne smem da je bacim ne znam da li je sa neke svadbe, večernje službe ili parastosa. Da li će iko pročitati ovog Dostojevskog što se ugušio ispod tepiha prašine na najvišoj polici, ne računajući "Zločin i kaznu" i "Braću Karamazove"? Ili celog Kiša, Selimovića, Andrića, Foknera, Nušića, Čehova... 'Oće šipak. Al' neka ih, nek stoje, tu je još i gomila nekih slikara, oni se ne bune, ko je poslednji put takao onog bucmastog Boša u tvrdim koricama i belom omotu? Gde smo uopšte zaturili merdevine kojima bismo došli do njega?
Rekla bih da me haos iritira.
Rekla bih da domovi treba da budu uredni.
Rekla bih da prašina nije zdrava, a dlake još manje.
Ali čini mi se da smo previše živi da bi nam uspelo da napravimo neki red.

Нема коментара:

Постави коментар